Обелиск Драгана Раденовића са ликом Стива Џобса, оца модерне технологије, красиће сједиште чувене компјутерске компаније “Епл” у Калифорнији. Раденовић је на обелиску накачио ћирилична слова, што је изазвало различите реације у Америци. Скулптурама Пупина, Винстона Черчила, Џонија Келија, које су извајале вјеште Раденовићеве руке, придружили су се од скора и кипови Николе Тесле и св. Петра Цетињског који ће ове године бити постављени на неколико локација у Црној Гори и Србији
Пише: Донко Ракочевић
Драган Раденовић је завршио чак четири факултета (Војну, Академију примијењене уметности, Правни и Факултет безбједности), магистрирао је у САД, а докторирао у Русији. Предавао је на Београдском универзитету, на Харварду и Московском универзитету, члан је Француске академије уметности и најпрестижније руске Императорске академије художества, и носилац најзначајнијих свјетских признања.
СТИВ ЏОБС
Обелиск Драгана Раденовића са ликом Стива Џобса, оца модерне технологије, красиће сједиште чувене компјутерске компаније “Епл” у Калифорнији. Раденовић је на обелиску израдио и ћирилично слово Ш на дну као постоље, и слово „је“ из Мирослављевог јеванђеља, што су челници Епла дочекали са одушевљењем, али су потом услиједиле негативне реакције, посебно у Енглеској (Фејсбук и друге друштвене мреже су забиљежиле на десетине хиљада негативних коментара).
– Осим доминантне вертикале обелиска, кога сам видио као магнет за знаке слова и пиктограма, уз сазнање да је Џобс био опсједнут фонтовима и калиграфијом, хтио сам да нагласим тај његов допринос континуитету културе цивилизације (На почетку бјеше ријеч…). Наука, и то америчка, у вријеме када сам почео да радим скицу, дошла је до сазнања да је основа свим азбукама – ћирилица! То ми је дало идеју да слово Ш, као крај српске азбуке, ставим као постоље. Са страна су накачена слова А и Е, као и бинарни бројеви 0 и 1, који су основа програмских језика за компјутере. У врху је глава Стива Џобса – објашњава Раденовић. – Долио сам скицу у гиспу, фотографисао, објаснио примјену и послао, све на предлог једног мог студента из Санкт Петербурга, који је видио конкурс на интернету. Након 10 дана, стиже мејл да је мој рад побиједио у конкуренцији преко 10.400 пристиглих из цијелог свијета.
„Статуа коју видите није шала“, прва је реченица ‘Хафингтон поста’ у чланаку о Раденовићевом раду. „Свако ко је икада видио било какав производ Епла зна да је Стив Џобс човјек који је волио елегантне линије и јарке боје, а ова статуа не представља ништа од тога.“
Ипак, Раденовић каже да га не дотичу овакве критике, а да је скулптура требало да буде „елегантна и јарких боја“ оцјењује као кич.
– Џобс је прије свега био умјетник и филозоф и ја сам га тако посматрао. Ти људи не познају елементарне карактеристике скулптуре. Њихове представе ограничене су на форму и боју. То што траже је чисто уљепшавање стварности, односно кич, како је кич и дефинисан у озбиљној теорији уметности – каже Раденовић. – Мени је важно да је рад прихватила комисија од врхунских стручњака коју је формирала компанија „Епл“, као и породица Стива Џобса. Његова супруга и ћерка су долазили код мене у Београд, били су и у Црној Гори, пошто су глисером допутовали у Тиват. Ћерка Стива Џобса иначе живи са Београђанином који je већ годинама у Америци.
Интересантно је да је Стиву Џобсу отац био Сиријац, а знамо да је Сирија била колијевка цивилизације и постојбина и прве штампарије и прве библиотеке на свијету.
НИКОЛА ТЕСЛА
Познати чикашки лист с краја прошлог вијека „Чикаго хералд“ објавио је текст под насловом „О Николи Тесли“, који је цетињски „Глас Црногораца“ пренио у броју од 25. септембра 1893. године. „Никола Тесла је Црногорац“, наводи се у чикашком листу, „или, како се он сам зове у већем смислу – Србин“.
Братство Драганића из Доњих Бањана код Никшића, вјерује да Никола Тесла поријеклом припада управо њима, па су прије десетак година формирали Друштво „Никола Тесла“ са циљем откривања пуне истине о поријеклу великог научника. Ова невладина организација, на чијем челу је др Трипко Драганић, наручила је од Драгана Раденовића израду скулптуре Николе Тесле.
-Скулптура је готова и биће откривена 10. јула ове године, на годишњицу Теслиног рођења, и то код Саборног храма у Никшићу – каже Раденовић.
СВ. ПЕТАР ЦЕТИЊСКИ
Последњих мјесеци Драган Раденовић је био ангажован и око израде скулптуре св. Петра Цетињског, која ће бити изливена у три примјерка, један ће бити постављен код цркве у Сремским Карловцима, други у Цетињском манастиру, а трећи на Лимском мосту у Брезојевицама код Плава.
-Мој пријатељ Димитрије Памфилов и његова супруга Сања, који живе у Сремским Карловцима, предложили су ми да урадим св. Петра Цетињског за тамошњу цркву гдје је св. Петар хиронотонисан у владику 13. октобра 1794. године од карловачког митрополита Мојсија Путника – објашњава Драган. – Митрополит Амфилохије, када је чуо за то, изразио је жељу да исти рад поставимо и на платоу испред Цетињског манастира. А ја сам пожелио да се св. Петар Цетињски нађе и у мом родном крају. Тако да ће бити одливена три истовјетна кипа који су прилично масивни, висина је преко два и по метра, иако сам св. Петра урадио у сједећем положају.
ФАСЦИНАНТНА БИОГРАФИЈА
Драган Раденовић je израдио Валтера (Бату Живојиновића) за Кинезе, Исусово распеће друго по величини, радио за Саркозија, Кенедијеве, посјетио га је Папа Јован Павле, па Бенедикт, Путин… а дружио се са Ендијем Ворхолом све до његове смрти.
– Ја сам био конзервативни Балканац, али сам прихватио и ја Ворхола и он мене. Мој покојни кум, џудиста Радомир Ковачевић, радио је као његов телохранитељ и често смо проводили вријеме заједно. Енди ме је научио да је умјетност пословна ствар, а не романтика – каже Раденовић. – Упознао ме једне вечери у Њујорку 1987. године са Стивом Џобсом, нисам тада ни слутио да ћу скоро три деценије касније радити његов лик.
Завршио је студије вајарства на Факултету примијењених умјетности у Београду. Његова прва скулптура „Портрет пјесника“, која је била пресудна за упис на факултет, била је исте године награђена Октобарском наградом града Београда. Метеорски пут успјеха настављен је добијањем прве награде на јавном међународном конкурсу који је расписан под покровитељством Европске Уније, 80-тих година прошлог вијека. Та награда омогућила му је да, иако још увијек студент, реализује 15 метара високу скулптуру на уласку у Кикинду на сјеверу Србије.
После студија, Драган је излагао у свим значајним галеријама у Југославији и многим престижним експозицијама модерне умјетности у Европи. Признања која су га пратила, средином деведесетих година, понијела су га преко океана у САД. За вријеме боравка и рада у Америци, ослободио се стега апстрактне ликовности и дефинитивно се опредијелио за фигуративну скулптуру.
После пет успјешних година рада у Америци, путује у Русију. Дјела настала у потпуно новим околностима, аутентичној атмосфери и кардинално различитом односу према умјетности скулптуре, јасно су представили и потврдили горостасног скулптора, који је своје мјесто у савременој умјетности стекао у Америци. Руске колеге и ауторитети из Европе и Америке предлажу га за пријем у једну од најпрестижнијих свјетских институција „Академију умјетности руске федерације“, коју је 1757. год. основала императорка Катарина Велика. Он је први и једини члан ове академије из Црне Горе и Србије.
Његов стваралачки опус после повратка из Русије у Београд, када се у његовим дјелима појавио гавран Ананда, био је израз потпуно нове методологије настајања скулптуре у глини у процесу класичног моделовања.
-Ја моделујем традиционалном вајарском методом у глини. Последњих тридесетак година креирам фигуративне скулптуре аутентичног вајарског израза, веома експресивно користећи моделовање у рудиментарним формама и исто таквом стваралачком рукопису. Све радове лијем у бронзи, тако да сваки траг контакта мојих прстију са глином остаје трајно забиљежен – објшњава Раденовић. – Амерички теоретичари умјетности су то назвали еруптивним последицама “борбе” са материјалом од кога се ствара моја скулптура. Дјела која мислим да најближе представљају мој начин скулпторског размишљања и реализације су Никола Тесла, Пупин, Рем, ЕУ, Босна, Око свевидеће, као и све скулптуре са митским бићем Анандом (гавраном).
Раденовић је добитник прве награде за скулптуру фондације Тејлор, у Паризу 2010. године. Ово је најзначајнија релевантна, годишња, свјетска награда, коју су прије њега добили најпознатији умјетници из свијета историје умјетности.
Готово 40 година, Драган Раденовић је у браку са Драгицом, професором руског језика и књижевности. Заједно имају двоје дјеце, ћерку Наташу која је магистар уметности и сликар, и Јелену која је доктор наука из области филма (амерички мјузикл). Њихово двоје унука Митра и Петар живе са мамом Наташом и татом Иваном у Бечу.
