тумачење традиције

ЕПИСКОП НИКОЛАЈ: О духовном значењу Бадњака

1468

Амерички дечак: Оче, ја сам Србин, и желио бих да знам шта означава српски бадњак?

Свештеник: На првом месту, српски бадњак и божићна јелка на Западу имају исти значај: обоје нас подсећају на Исуса Христа као светлост и топлоту, тј. светлост истине и топлину љубави.

Дечак: То је дивно и срећан сам што сам то сазнао. Али, молим вас, реците ми каква је разлика између божићне јелке на Западу и српског бадњака?

Свештеник: Јелка, која је увек зелена, симболише Христа вечно млада који никад не стари. Увек је исти, јуче, данас и у вечности. Али, храстово дрво има много дубљи значај. Као што младо и тврдо храстово дрво стављено на ватру обасјава и греје оне који около стоје, пвејуаћи: „Рождество Твоје…“, тако исто и Богомладенац Исус Христос сагорева у огњу своје љубави за нас. Он је и умро за нас да би наас спасао од смрти и сатане.

Дечак: То је врло дубок смисао бадњака. Хвала Вам што сте ми то објаснили. Од сада ћу много више поштовати божићне обичаје својих српских православних предака. Али, да ли сви православни народи имају бадњак?

Свештеник: Не. Не сви. Неки од њих су прихватили западни обичај – јелку уместо храстовог дрвета. А ми Срби држимо наш храстови бадњак као дивно и дубоко изражавање наше вере да се Христос жртвовао за нас и васкрсао из мртвих да би нас учинио срећним и да би нам дао снаге да Га следујемо у овом кратком земном животу да би са Њим и вечно били у Његовом непролазном царству небеском.

Дечак: Зашто и Срби не употребљавају јелку већ бадњак?

Свештеник: Јелка је меко дрво, а бадњак је од јаког и тврдог храстовог дрвета. Срби сматрају да јако и тврдо дрво боље него меко символише Господа нашега  Исуса Христа. Они то дрво највише употребљавају у грађевинарству, јер је оно најиздржљивије. Од њега праве мостове, воловска кола и друго, а добро је и за огрев. Због тога Срби радо воле да символишу Христа као најиздржљивије и најкорисније дрво међу свим дрвећем које је Бог створио.

(овај чланак написао је Владика у Хамилтону 1953. године по молби тамошњег проте Николе Стојисављевића; оригинал је на енглеском)