СВЕТИОНИК

Енигма Србин-римокатолик

1569
Палата Бескућа (десно), Прчањ, на којој је спомен-плоча: "Ову кућу је 1844. г. намијенио себи за одмор Петар Петровић II Његош"

Пише: Никола Маловић

Како одох из слободних горах – каже Његош у пјесми посвећеној контима Ивановићима – мишљах у њих српство оставити, а међ туђим уљести народом…

Догодило се 1883. године да је Његош „силазећи у свијет“ (како су казивали Црногорци силазећи у Боку) упознао заливски космос пун покатоличених Срба код којих је потом, стално боравио, па се и данас, на палати Ивановића у Доброти, налази ћирилична спомен-плоча с натписом: „У овом дому, браћа Ивановићи, указивали су гостопримство Његошу, који им је испјевао пјесму Србин Србима на части захваљује“.

Отац Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије, у предговору бокељском издању „Горског вијенца“ (Књижара Со, 2017) каже да пјесма „Србин Србима…“ демантује новонасталу идеолошку тезу да су Његошу и Петровићима уопште, појмови српства и православне вјере били идентични, тј. да су то само два израза једног истог појма. У овој пјесми, као и у цјелокупном дјелу, Његош очигледно не поистовјећује народ и вјеросиповијест, пошто угледне бокешке римокатолике назива Србима и поручује им – богословски проблематично, а национално врло јасно: „Српствуј дјелом, вјеруј што вјерујеш“.

 ИМАЋЕ ТОМЕ ТЕК ДВИЈЕ СЕТЕМАНЕ како сам с пријатељем, племићем, пио истарску малвазију на тераси његове барокне палате на Прчању. Он је Србин римокатолик, утемељен, с преко 500 година само поморске традиције, др. с више европских резиденција.

Познајемо се годинама и, можда бих боље могао да разумијем енигму србин-католик да овај мој пријатељ није и масон, што у неку руку значи да баш и није римокатолик. Или ми се из ортодоксног угла то само тако чини?

У аркадијском миру ђардина с наранчом у цвату, уроњени у заливски рај, причали смо о феномену Боке и култури углавном.

Издао сам „Горски вијенац – бокељско издање“, казао сам

Издаћу репринт „Боке Коотрске“ дон Ника Луковића, казао је. И наставио:

-Видиш ову сусједну палату? Око ње су годинама облијетали неки богати и бучни Руси. Хтјели су да купе барокну љепотицу на пјени од мора.

-Осјећам да ти такви сусједи нијесу били по гушту?

-Наравно. Питали ме шта као први комшија знам, у каквом је стању? Да не бих трпио руске теревенке, казао сам да ми је отац био грађевински инћењер који је после земљотреса 1979. процијенио  да је тој грађевини потпуно уништена статика, те да не вриједи сипати милионе у нешто што је зрело за рушење.

-И онда?

-И онда су они отишли срећни и захвални што сам их бесплатно упозорио на вријеме.

-Али се палата ево реновира док ми причамо?

-Јесте. У њен посјед је дошао богати Енглез, експерт за декорацију ентеријера. Тај ће знати да цијени шта смо ми имали…

ХМ, ПОМИСЛИО САМ ПРЕКО ОНЕ МАЛВАЗИЈЕ, да ли је претпостављена руска теревенка већ гријех од свих енглеских перверзија изведених у тишини?

Враг зна шта је слободни зидар хтио да каже о палати коју реконструише тик до његове неки брат из Енглеске.

Осјећам гдје ми је потребно још сати са Србима католицима, посебно неплемићима, како бих разумио шта мисле, да бих то превео прво себи на српски, потом и другима. Као и сви Западњаци, вјерују – али нијесу убијеђени, но то је дијагниза цијелог Запада али и доброг дијела хришћанског Истока…

(колумна у „Недељнику“)