трагом трача

Aмеричке агенције градиле нови црногорски идентитет!

4485

Црна Гора је, према званичним подацима америчког Министарства правде, само у периоду од 1997. до 2002. године, имала 21 уговор са америчким ПР и сличним агенцијама. Циљ кампање је био да се обликује нови национални, демократски, проевропски и трансатлантски идентитет, у основи различит од српског.

Пише: Љубиша Морачанин

Трампов шеф изборног штаба био је Пол Манафорт, који је нашој јавности посебно интересантан лик, јер је по налогу руског тајкуна Олега Дерипаске (тадашњег власника Kомбината алуминијума у Подгорици) помагао Милу Ђукановићу, односно Блоку за независну Црну Гору, у референдумској кампањи 2006. године. Дерипаска је Манафорту искеширао 10 милиона долара!

У свакој озбиљној земљи, али не и у Црној Гори, покренула би се темељна истрага  о троуглу „Ђукановић-Дерипаска-Манафорт“, како би се утврдило да ли је ту било елемената корупције, односно да ли је Дерипаскин улазак у Комбинат алуминијума подразумијевао и помагање кампање за независну Црну Гору, по усменом договору са Ђукановићем, на чувеним незваничним, кафанским сусретима у „Гранду“.

Но, није Манафорт био једини плаћеник из Америке, који је одиграо значајну улогу у стварању независне Црне Горе. Бог зна колико је Ђукановић опредијелио новца, и из којих све извора, у предреферендумском периоду, за ангажовање америчких ПР служби, али понешто од тога смо успјели да сазнамо.

Оно што је за Трампа био Манафорт, то је за Ђукановића био Милан Роћен, који је био главни координатор у односима између америчких јавних и тајних служби са црногорским режимом и његовом тајном полицијом, а богами и са руским тајкунима.

Вјеровали или не, ангажовање америчких служби од стране црногорског режима, за потребе постепеног и дефинитивно одвајања од Србије, почело је још 1997. године, у вријеме сукоба Мило-Момир, а све по словеначком опробаном рецепту, куцало се на исте адресе у Вашингтону. Словенија је, наиме, почетком деведесетих година, у настојању да се отцијепи од Југославије, по званичним подацима америчког Министарства правде, на ангажовање америчких ПР служби потрошила преко 52 милиона долара. А главна маркетиншка стратегија је била изградити свој имиџ на јаком антагонизму према „заосталој и недемократској“ Србији.

Дио те кампање је био и текст у „Вашингтон тајмсу“, марта 1992. године, шефа словеначке дипломатије Димитрија Рупела, под насловом „Више него морална фуснота у Југославији“, у којем се наводи да пред свијетом стоји више него једноставна одлука: избор између добре Словеније и зле Србије! Рупел је позвао САД да задовоље своју моралну и демоkrатску традицију и да постану активни на Балкану, против Срба, разумије се.

Пет година касније, стопама Рупела, односно Словеније, кренуо је и Ђукановић, односно званична Црна Гора, само што се нико никад није нашао да од америчког Министарства правде затражи податак колико је Црна Гора за то платила америчким службама. А да је та информација тражена, Американци би је дали, јер тамо је још 1938. године усвојен закон о транспарентности таквих података (повод за доношење тог закона било је спречавање ширења њемачке нацистичке пропаганде у Америци). Тај закон под називом „Foreign Agenta Registration Act“, проширен је 1966. године, а обавезује све појединце или фирме које у јавној и политичкој комуникацији заступају стране клијенте, да активности детаљно пријаве Министарству правде, а јавност може да тражи увид у ту документацију.

Оно што се сигурно зна јесте да је црногорска влада имала своје ПР заступнике у Америци још од 1997. године, дакле, од тренутка када је напрасно настао преокрет код дијела црногорске политичке елите у односу према Београду.  Црна Гора је, према званичним подацима америчког Министарства правде, само у периоду од 1997. до 2002. године, имала 21 уговор са америчким ПР и сличним агенцијама. Циљ кампање је био да се обликује нови национални, демократски, проевропски и трансатлантски идентитет, у основи различит од српског.

Неким „чудним“ случајем, неке од тих америчких агенција, које је ангажовала црногорска Влада,  радиле су истовремено и за Владу Словеније и за Владу косовских Албанаца. На примјер, „Пајпер рудник“ једна од водећих лобистичких и адвокатских фирми са око 1000 адвоката и других сарадника од западне до источне обале САД. Један од најјачих стратешких партнера ове фирме је такозвана „Коен група“, предузеће чијим управним одбором предсједава, ни мање ни више, бивши Клинтонов министар одбране Вилијем Коен, чији је замјеник бивши врховни командант алијансе Џозеф Ралстен, а главни савјетник је Џорџ Робертсон, бивши генерални секретар НАТО-а и Блеров министар одбране за вријеме НАТО бомбардовања.

Особине фирме „Пајпер рудник“ сасвим одговарају профилима већине агенција за односе с јавношћу, ангажованим од стране екс-југословенских муштерија, прије свега несрпским – углавном су то добро умрежени, моћни играчи са далекосежним везама у америчкој администрацији, али и у медијима, признати припадници америчких елитних кругова.

Амерички магазин „New Internationalist“, у броју 314., августа 2004. године, из пера Риларда Сфивта, писаo је да је „Црна Гора направила уговор са агенцијом ’Preston Gates Ellis’, да јој помогне у обликовању идентитета другачијег од Србије“

У црногорском случају, додуше, постоји једна занимљивост која одскаче од овакве савршености. „Пајпер рудник“ као једног од својих угледних сарадника наводила је и Харија Мекферсона, бившег главног савјетника  предсједника Линдона Б. Џонсона, познатог либерала, борца за грађанска права шездесетих година и „голуба“ за вријеме рата у Вијетнаму. Мекферсон је деценијама био сувласник угледне адвокатске и лобистичке фирме „Вернер, Липферт, Мекферсон & Хенд“, чији су главни савјетници били моћни сенатори Боб Дол и Џорџ Мишел, обојица на списковима контаката разних ПР фирми са екс-југословенским клијентима и познати активисти око ратова на Балкану.

Ова фирма, прије него то се 2002. године фузионирала са „Пајпер рудником“, заступала је 2000. и 2001. године и црногорске интересе у САД. Према сувопарним наводима у извјештајима америчког Министарства праавде, била је ријеч о „општој репрезентацији клијената ради унапређивања бољег разумијевања њихове (читај: црногорске)  спољне политике у америчкој администрацији, у Конгресу, у медијима и у општој јавности“.

Шта тачно све иза ових и сличних напора промовисања црногорског имиџа и идентитета у Америци стоји, може лако да се наслути. Чињеница је да је новокомпонована црногорска влада ускочила на исти воз којим су путовали већ од 1991/92. године власти у Љубљани, Загребу и Сарајеву, као и паралелне политичке структуре косовских Албанаца, све под заставом „Доље Србија!“