др Станислав Сретеновић, научни саветник у Институту за савремену историју Србије

Двије кобне политичке грешке краља Александара!

1083

разговарао: Ђоко Кесић

Са др Станиславом Сретеновићем, научним саветником у Институту за савремену историју Србије, разговарамо о историјским околностима у којима је убијен краљ Александар Карађорђевић у Марсеју 1934, као и о проблемима прве Југославије.

– Краљ Александар је једна трагична личност, која је тим својим насилним одласком најавила долазак велике планетарне трагедије, Други светски рат. Била су то времена великих превирања, тешка времена, пуно екстремизма, нетолеранције и тероризма.

У чему је био значај и укупна политичка и државничка улога краља Александра у то време?

– Краљевина Југославија је била једна слаба земља, попут оне комунистичке Југославије која ју је наследила. Али, значај краља Александра у међуратном периоду је био велики. Најпре, он је изградио врло лепу слику о себи и био је веома добро прихваћен у Европи, нарочито у српској савезници Француској. Био је познат као краљ-војник, храбри краљ. Краљ који је одважно водио свој народ у Првом светском рата. Краљ који је стао иза тог народа и иза своје земље Србије, која је била неправедно освојена од стране централних сила током рата. Он је својом одлучношћу и боравком на Солунском фронту показао храброст и енергичност да Србију и Србе доведе до велике победе. Свет је то поштовао. На цени је била и његова идеја да Србију и Србе развија у демократском, либералном и толерантном идентитету. Дакле, он је био краљ који је желео да тзв. српску сељачку демократију прошири и ојача и пренесе на дар Хрватима и Словенцима. И отуд та идеја о стварању једне либералне, демократске и парламентарне Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Где је грешио?

– У тим својим амбициозним настојањима показивао је велику дозу идеализма. Сматрао је да су Срби, Хрвати и Словенци браћа једног истог племена, да су исти народ. Није узимао у обзир све разлике, и културолошке и религијске, и у крајњој линији искуства Првог светског рата да су Срби, Хрвати и Словенци били непријатељи, који су једни другима направили пуно несреће, нарочито у току окупације Србије. Александар је заборављао да та нова краљевина почива на тешком искуству прошлости које је требало превазићи, за које су били потребни материјални и људски ресурси које Србија није имала. Краљ Александар је био идеалиста који није успео да изгради адекватну државну конструкцију.

Како је нестала Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца?

– Политичке и националне тензије између Срба и Хрвата које су почеле одмах после 1918. кулминирале су 1928. убиством хрватских посланика у парламенту. Краљ Александар, у страху да ће се та његова државна конструкција срушити, прибегава диктатури. Та диктатура није била класична диктатура, била је то диктатура са циљем да се спасе државно јединство. Да не дође до урушавања једне државе у срцу Европе, што би довело у питање цео европски систем изграђен после Првог светског рата. Он проглашава Краљевину Југославију. Завођењем диктатуре он је стекао велики број непријатеља, нарочито код хрватских екстремиста. Историчари сматрају, и ја у то верујем, да су његове намере биле добре, јер он са Октроисаним уставом 1931. жели да се врати уставности и демократичности. Али, тридесете године су промениле дух Европе и света. То су године екстремизма, рађања нацизма, притиска фашистичке Италије да сруши Краљевину Југославију.

Ко је истински створио прву Југославију?

– Југославија је производ српских војних победа, деловања српске дипломатије, заједно с дипломатијом земаља победница у Првом светском рату. Првенствено Француском. Југославија је створена по систему “направићемо државну творевину, а касније ћемо се договорити о њеном устројству”. То показује и Крфска декларација, која је један врло нејасан и недоречен документ. Значи, Југославија је направљена из идеолошких разлога без визије како ће да функционише. Срби, Хрвати и Словенци нису били спремни за једну такву креацију.

Многи документи доказују да су грађани, урпкос свему, вољели краља Александра.

-Народ је волео краља Александра, не само у Србији, него и Хрвати и Словенци. Ти народи су дуго живели под Хабзбуршком монархијом па су имли одређну културу у односу према владару. Али, већина у Хрватској и Словенији била је резервисана према оваквој краљевини. Сматрали су да је боље било да је конституисана на федералним основама. А немојмо заборавити да је успостављањем јануарске диктатуре краљ Александар прогласио  интегрално југословенство. Од првобитног братства три блиска народа, он једном одлуком брише ту концепцију и проглашава та три народа као један – југословенски. Тај концепт створио је отпор код свих, па и код Срба. Краљ Александар је овим чином показао велику слабост.

Коме је било у интересу да се убије краљ?

-Крља су убили злочиначки ексремисти који су били опијени фашистичком идеологијом. Убили су га Хрватска усташка организација и македонски националисти окупљени око ВМРО. Њихови политички циљеви вили су независна Хрватска и независна Македонија која би се припојила Бугарској. Имали су подршку Бенита Мусолинија.

Одакле толика наивност код Срба да се опијају Југославијом?

-На крају Првог светског рата Срби су по први пут у својој историји живели у једној држави. И српске политичке елите су се понадале да ће одржати српско јединство у оквиру југословенске државе. Међутим, унутрашњи и спољни проблеми, о којима смо говорили, показали су да је то било немогуће. После Другог светског рата, комунисти су у једној крвавој револуцији дошли на власт тако што су практично десетковали Србију, која у души није била комунистичка. Српски сељак није раод прихватао комунизам. Колеге историчари су пребројали негде око 60 хиљада настрадалих Срба од комунизма после ’45. године. Тадашње српске (комунистичке) елите играју поново на карту Југославије, овог пута из идеолошких, али и из разлога да би себе одржали на власти.

Да ли је Србија бомбардована крајем 20. вијека да би се смањио њен политички значај у југоисточној Европи?

-Сматрам да су Срби веома незрео народ, заправо незреле су српске политичке елите које се нису снашле ни у моменту пада Берлинског зида. Оне нису разумеле историјски тренутак једне заиста дубоке промене у међународним односима, него су размишљали о сопственом интересу. Зато мислим да је одговорност на српским политичким елитама наслеђеним из доба комунизма. То је основни узрок нашег тренутног посустајања.

(Ekspres)