МОШТИ, КОСТИ И ЛОГОС

ДРАГОСЛАВ БОКАН: Канонизацијом Његоша себе би духовно и морално ојачали!

2273

Канонизацијом ми ништа посебно не додајемо судбинама оних које осликавамо на иконама и читамо им тропар у цркви. Они су тамо где јесу, али ми, кроз овакве примере, постајемо бољи, милосрднији, духовно јачи, спремнији на подвиг или неки томе сличан модел конкретне акције и узорног понашања

Пише: Драгослав Бокан

Много се, нашироко и надугачко прича о канонизацијама. Том приликом се, готово искључиво користи морални и моралистички аргументи, али, не мање – и полуаргументи, пропагандни стереотипи и најразличитије предрасуде.

Па нас тако увек неко ”подсећа” (као да је томе присуствовао и као да је баш то најважније) да је апостол Павле лично учествовао у каменовању архиђакона Стефана; да је Симеон (Стефан) Немања дословно сатро ”триклете јеретике” (бабуне) нимало нежним средствима, краљ Милутин имао малолетну жену и наредио да се његов син Стефан (Дечански) ослепи, владика Николај пушио, а Његош написао ону чувену ”проблематичну” песму (”Ноћ скупља вијека”) и био поприлично строг владар. Чак су и данас неприкосновеног Василија Острошког, свејевремено, неки међу његовим савременицима оштро нападали за наводне ”недозвољене контакте са римокатолицима и папистима”… и тако редом, у недоглед.

Као да се заборавља да је светитељство племенити дар обожења (још за живота) и бљештавог пројављивања иконе Божије у човеку, као живи доказ овоземаљског деловања Свете Тројице – у садејству са талентима, врлинама и подвижништвом одређеног броја показних изабраника. И да није реч о борни за небеску фотељу, нити сујетном надгорњавању на тему наводне (немогуће) савршености каквог амбициозног аскете или изванредно храброг мученика.

Канонизацијом ми ништа посебно не додајемо судбинама оних које осликавамо на иконама и читамо им тропар у цркви.

Они су тамо где јесу, али ми, кроз овакве примере, постајемо бољи, милосрднији, духовно јачи, спремнији на подвиг или неки томе сличан модел конкретне акције и узорног понашања.

Није икона орден, нити је црвено слово у црквеном календару некаква привилегија (чак није ни гарант Божије Пресуде и Његове одлуке по том питању, а камоли нешто много више од тога).

Зато је погрешан приступ тражити длаку у јајету или злобно истеривати мак на конац, јер тиме само упадамо у кобну замку ”људског, сувише људског” и разблаживања нечијег подвига у расуту хрпу свега и свачега – чиме се унапред и неправедно дезавуише и обесмишљава сваки напор и свесна надљудска жртва само ”људског” тела, душе или духа.

Шта се добија подсећањем на давно окајани грех Павла док је био Савле? Или сличних неподопштина из младости или маргиналних токова њихвих живота (код многих других великих светитеља)? Зар није ”покајани разбојник” модел хришћанина, који се, баш тако, означава пред узимање причешћа?

Како је могуће да се тако олако заборавља читав мали/велики духовни рат (од децембра 1968. до 1974. године) између црногорских и југословенских комуниста и српски оријентисане интелектуалне елите поводом Његошеве Заветне Капеле? И то не само од комунистичке, већ, сада, и оне ”наше”, квази-православне стране! Са пуном свешћу црногорских комуниста да се кроз ову акцију води и одлучни бој за душу српског народа у Црној Гори (и у читавој ондашњој СФРЈ). Док та и таква свест у великој мери недостаје православним тумачима ”Његошевог случаја”.

Одакле ма коме међу нама, овако духовно патуљастима, идеја да може да моралише, критикује и смањује горостасни лик ловћенског тајновидца?

И како је могуће да ретко ко данас међу нама разуме да су НЕТРУЛЕЖНЕ МОШТИ ЊЕГОШЕВЕ – ЊЕГОВЕ БОГОТРАЖИТЕЉСКЕ И РОДОЉУБАВНЕ РЕЧИ? Да у папирним кивотима Његошевих књига (које многи наши сународници памте и наизуст рецитују, као молитве или јуначке народне епове древних времена) почивају вечно живи стихови, који на своје читаоце делују баш попут телесних ”моћи” (моштију) што остају заувек корисне за духовну ”прву помоћ” и задовољење наших најважнијих потреба?!

Мислите ли да је случајно то колико се и како се цитирају Његошеве речи (са најпозитивнијом могућом поруком и исто таквим последицама) и ко их све стално наводи и анализира (од Исидоре Секулић па до митрополита Амфилохија)?

Одакле толико бахатог незнања, грешног учитавања и тупавог ”непрепознавања духова” (и приоритета) у случају ?

Па се, тако, трага за пореклом ожиљка на Његошевом челу, прекопава по његовом интимном животу (на најувредљивији и најклеветничкоји могући начин), у маниру таблоидне ”црне хронике” и на сваки други начин омаловажава дивовски духовни лик ЧОВЕКА КОЈИ ЈЕ, САМ САМЦИЈАТ, ПРЕДСТАВЉАО ЖИВУ, ЧЕЛИЧНУ КАРИКУ ИЗМЕЂУ СРПСКОГ СРЕДЊОВЕКОВЉА И МОДЕРНИХ ВРЕМЕНА (и још толико тога, исто тако важног и у јавности неприсутног)…

Свети Владика Николај Велимировић је у својој првој важној књизи (која га је избацила у орбиту, издвојеног од свих његових сабораца и сународника), под насловом ”Религија Његошева” написао много шта о главном јунаку његове студије:

”Владика Петар II Његош означава велики празник у животу Српства. Он стоји усамљен међу осталим знаменитим Србима, без претходника и без следбеника.

Његов једини претходник јесте донекле велика душа српског народа, изражена у народној поезији. Уместо следбеника он има много поштовалаца, који му се диве или зато што поимају његову величину, или, у већини случајева, само зато што предосећају грандиозне размере те величине.

И кад он буде прошао мимо нас, наш поглед ће га још дуго пратити, тако, да ће многе велике сени, које њему буду следовале, остати од нас незапажене…”

Тако је о Његошу, Светом Петру Другом Петровићу, писао владика Николај Охридски и Жички, који је необичним стицајем околности пре канонизован од свог великог узора (и са много мање противљења околине).

Светлост Логоса у посмртним остацима обојице српских великана их чини (моћним) ”моштима”, која могу да нас чудесно излече или нам (са главе на ноге) преокрену перспективу којом гледамо на свет.

Само је потребно да и сви ми коначно једном увидимо ово о чему пишем и да слободно пустимо божански ентузијазам да нас испуни до дна душе и последњег кутка свести. Да уместо да будемо самопроглашени проценитељи и самозване судије – покушамо да, макар неко најкраће време, проведемо заједно са неумрлим примером у Христу уснулог светитеља.