бисери мудрости

    ДРАГАН ЛАКИЋЕВИЋ: Ево како да вратимо Цркву на Ловћен!

    4465

     

    Пише: Драган Лакићевић

    Ако капелу ловћенску, као прибјежиште слободног српског духа, као огњиште „Горског вијенца“ и као пјесниково и монахово последње и вјечито уточиште – уградимо у биће своје дјеце и будућих покољења, она ће се вратити и на Ловћен

    За моју генерацију није било потреснијег догађаја националне трагедије – од рушења Његошевог гроба и завјетне капеле на на Ловћену. Иако смо били млади тих сулудих година, осјећали смо да је рушење цркве на крову државе – симболично рушење нас самих: имена, свега што је свето и српско у нама.

    Тим рушењем дефинитивно је било одлучено о укупној српској судбини у нашем стољећу. То рушење означило је крај револуционарно-комунистичких удараца по српском бићу и народу, почетак клеро-фашистичког и економско-политичког обрачуна с балканским Србима – казна за ослобађање од Турака и за супротстављање њемачким окупаторима и усташким мисионарима у низу ратова у два вијека.

    Ментално, морално, национално расточени а материјално корумпирани, Срби су своју судбину као и рушење Пјесниковог гроба – схватили једнострано: неко с пјесничког, неко са црквеног, неко са политичког или идеолошког становишта.  Мало је ко запазио општи знак тог страшног, злочиначког чина, који вади живо срце из прси цијелог народа, мијења поглед на свијет, укида традицију, од Његошевог народа чини националне мањине, од витезова – конобаре.

    Ипак, многи су срушену капелу – из грба Црне Горе и из ловћенског облака – подигли у себи. Умјетници – најбоље. Мотив рушења Пјесникивог гроба увијек ће узбуђивати пјеснике и то не само оне који пишу српским језиком.

    Не преостaје нам ништа друго него да ту капелу обнављамо – у нама. Њено васпостављање у нама, преосталим Србима: осјећањима, мислима, дјелима, у духу – јесте и њено обнављање на највећој црногорској планини.

    У том смислу, она „лијепа слика“ Језерског врха значи исто као и народна поезија, јуначка традиција, црногорска истoрија и српска црква.

    Ко буде држао до тих тековина, које су недјељиве и наше, он ће неосјетно, без вандалских и прљавих радњи – подићи храм тамо гдје је он и био. Знаће и да опрости и да упамти срамно доба српског издајства, одрицања себе, купопродаје светињама и завјетима предака, гнусних злочина.

    Ако капелу ловћенску, као прибјежиште слободног српског духа, као огњиште „Горског вијенца“ и као пјесниково и монахово последње и вјечито уточиште – уградимо у биће своје дјеце и будућих покољења, она ће се вратити и на Ловћен.