ИНТЕРВЈУ

ДР СОЊА ТОМОВИЋ: Бог је главни лик Његошевог дјела!

2273

Његошева главна преокупација је однос према Богу. Религија код Његоша свему даје смисао, и јунаштво и морал и етика и естетика – имају смисла само у односу на Бога. На жалост, због атеистичке иделогије, ми смо најмање знали за тај најдубљи и најважнији слој његовог дјела

 Разговарао: Огњен Војводић

 Проф. др Соња Томовић је аутор бројних књига и студија из области антропологије, филозофије и естетике, међу којима посебну пажњу привлачи наслов „Његошево поетско богословље“. Ова књига је произвoд новог али изворног тумачења Његошевог дјела, повратак на хришћанске темеље Његошеве мисли и духа, који разбија досадашњи клише једностраног тумачења Његошеве поезије, ослобађа Његошево дјело идеолошких предрасуда, не своди га само н епику и естетику, доказујући да „Луча микрокозма“, али и друга Његошева дјела, имају превасходно вјерско значење.

За многе ће бити необично да се једна жена бави филозофијом, а посебно Његошем?

-Сваки народ има неку темељну вриједност; Енглези имају Шекспира, Грци имају плејаду трагичара, Њемци имају Гетеа, а наше национално биће је центрирано око Његоша. Његош је врх наше поезије, религије и филозофије. Тако да је моје интересовање за њега сасвим природно с обзиром на моју оријентацију као филозофији, религији и поезији. Вјероватно је било и утицаја од оца који је докторирао на Његошевом дјелу и написао више студија о њему.

С обзиром да се у студији највише бавите „Лучом микрокозмом“, кажите нам шта је суштина „Луче“ с обзиром да је највише спорења било око тог дјела?

-Најприсутнија идеја у „Лучи“ је да је човјек створен по лику Творца, да је човјек Божја икона, те да је однос према Богу најбитнија чињеница везана за човјека, односно да се човјек из сваке позиције може упутити на Бога, а да је истовремено испуњавање Божјих заповијести у овоземаљском свијету најбољи пут да се поново укључимо у божански поредак.

Досадашњи истраживачи „Луче“ сматрали су да је ово дјело одвојено од Његошевог поетског свијета, тумачећи је изоловано од „Горског вијенца“. Ја сматрам да су сва три кључна Његошева дјела саздана на истовјетној мисаоној парадигми најдубљег хришћанског осјећања свијета и живота. Његош је интензивно осјећао личносно схваћеног Бога и од Њега хармонично уређени свијет, а с друге стране, његова стална поетска преокупација везана је за принцип одступања од Бога и сукоб који је могуће пратити на овој релацији. Тако је „Луча“ свједочанство сатанине побуне против Бога, која извире из сатанине погрешне аргументације да Бог није први у онтолошком свијету стваралаца свијета.

У „Горском вијенцу“ на сличан начин се умује о одступању од православне вјере  као правовјерне, уз пуно поетско и морално оправдање кажњавања преступника. Тај гријех онтолошки не може да се опрости, па Његош, односно Владика Данило, каже: „Али хула на свештени ћивот који га је млијеком отхранио, то ми прса у тартан претвара.“ Све може да се опрости, али похуљење на Бога је неопростив гријех. Нема помирења са богохуљитељима, богохуљење је смртни гријех.

Да ли се то уклапа у хришћанску мисао?

-У битним цртама ово не одступа од хришћанских погледа, јер у „Светом писму“ пише да је неопростив гријех хуљење на Светога Духа. Сви битни појмови источно-хришћанске теологије: покајање, молитва, спасење, богооваплоћење, присутни су и појмовно и терминолошки у Његошевом дјелу. При том, Његош је у „Лучи“ изнио идеју да је свако створено биће односно човјек завистан у погледу своје егзистенције од живог Бога, те да је човјекова примарна обавезност према Богу – исказивање богопрослављења, литургијског односа према Богу.

Чему нас кроз то Његош још учи?

-Његош је снажно осјећао чудо Божјег присуства у свему и за њега је тријумф добра односно божанског принципа – несумњив. Интересатно је да се и „Луча микрокозма“ и „Горски вијенац“ завршавају васкрсењем, и то схваћеним у најширем хришћанском значењу као личносно укључивање у божански поредак, али и као васкрсење чести, морала, свега онога што чини суштину народног духа у вјечности.

Његош нас учи да су фундаменталне духовне вриједности непролазне, да је народни дух неуништив, јер у коначној линији – све је утемељено у Богу.

Религија код Његоша свему даје смисао, и јунаштво и морал и етика и естетика – имају смисла само у односу на Бога.

Да ли учесници јавног живота код нас, који често цитирају Његоша, заиста и добро познају Његошеву мисао?

-На Његоша се заиста сви позивају, међутим, услед недостатка правог хришћанског васпитања, многе су им Његошеве идеје мање блиске и познате. Увијек морамо имати на уму да је Његош владика, да је изузетан познавалац Библије, и да је сво његово дјело утемељено у хришћанском предању. Према томе, сматрам да је за најдубље и суштинско познавање Његошевог дјела потребно обновити, и школским системом и нашим личним залагањем, управо ону мисаону парадигму која је уосталом наша духовна традиција.

Ако је суштинска одредница Његошевог дјела оно на чему Ви инсистирате, значи ли то да је неопходно измијенити садржај лекција о Његошу у школским институцијама?

-Сигурно да је атеистичка идеологија  оставила трага на наш однос према религији, па тиме и на само тумачење Његошевог дјела. Тако је и у школском тумачењу „Горског вијенца“ религиозно суспендовано, а у први план долази епско-јуначки слој или неке естетске вриједности, док је „Луча“ тумачена као Његошева метафора, симбол са извјесним митолошким и филозофским значењем, пренебрегавајући њен дубоки вјерски смисао. Сматрам да Његоша треба тумачити у оквиру хришћанске идеје, јер је она код њега најприсутнија.

У нашим школским програмима мора више простора да добије наша изворна традиција на којој је заснована сва наша умјетност, не само Његошево дјело, све што имамо највредније: цркве, фреске, средњовјековна поезија, архитектура… Тешко се ишта може схватити без хришћанског образовања.