НАЈВЕЋЕ МИСТЕРИЈЕ 20. ВИЈЕКА

Најзабрањиванија књига!

4936

Ниједан други документ није у последњих 100 година изазвао тако жучне спорове. Многи истакнути умови  директно су везивали бољшевичку револуцију, али и цијелу политичку слику свијета, са програмом ,,Протокола“. Но, јеврејско-масонски кругови, за које се вјерује да су изњедрили овај документ, никада нису престали да обнављају и развијају мит о „Протоколима“ као о измишљотини руске обавјештајне службе

Пише: Љубиша Морачанин

Интересовање за ову књигу је огромно већ 100 година (од Октобарске револуције), али тешко да ћете је наћи у књижарама. Но, захваљујући продајама „испод руке“, ријеч је о најчитанијој књизи. Зашто је толико тражена и забрањивана, објашњавали су многи, на стотине књиге написано је на ту тему, али ниједна се не може мјерити са студијом „Загонетка Сионских протокола“, чувеног руског историчара проф. др Олега Платонова.

На крају 20. вијека, своје убједљиво мишљење о „Протоколима“ исказао је и велики подвижник Руске цркве, митрополит санкт-петербурски Јован: ,,Ниједан други документ није у последњих 100 година изазвао тако жучне спорове. То није нимало чудно – у њему је детаљно и истовремено сажето изложен план освајања свјетске власти, у тој мјери циничан и подао, препун отвореног презрења и јавног клањања злу, тако вјешто састављен да човјек просто не може да повјерује да је могуће да постоји такав организам у чијим њедрима је могла да се оваплоти ова страшна идеја…“

Конкретнија свједочанства о појави ,,Протокола“ Платонов је пронашао у архивама познатих дјелатника руског монархистичког покрета (Н.Ф.Степанова, грофа Ланског и генерала А. Степанова) који се чувају у Светотројском манастиру у Џорданвилу, САД.

Анализа текста „Сионских протокола“ дозвољава да се изведе закључак да су они били састављени у Француској. Све основне реалије, факти, догађаји и чак обртање ријечи, свједоче да се овај документ формирао у францсукој политичкој средини. Често помињање аристрократије, католицизма, либерализма, образовања, републиканског режима и парламентаризма, као и положаја штампе, потпуно се подударају са стањем у Француској, и уопште не личе на стање у Русији. Штавише, чини ми се да аутор „Протокола“ није био упознат са стањем у Источној Европи.

Без обзира што се у „Протоколима“ потпуно јасно виде трагови јудејско-талмудских принципа, овај документ је, по својој форми, прије масонски, него чисто јеврејски. Јеврејске вође би обавезно инсистирале на успостављању својих историјских форми владавине, и никада се не би сагласиле да се организује центар свјетске владе у Француској, а не у Израелу, према месијанским очеквањима Јевреја.

У „Сионским протоколима“ нема ниједног позивања на Тору, ни на Талмуд, нити на рабинску литературу, ниједном се не помиње Израел, Палестина, ционизам. Па, ипак, чисто јеврејска идеологија и начин мишљења у „Сионским протоколима“ сусрећу се свуда.

Ограничено коришћење чисто јеврејских термина, имена и назива, при излагању исконских јеврејских задатака, свједочи о томе да су састављачи „Сионских протокола“ разматрали ове као прелазни документ, прије свега за упознавање у масонским ложама. Не откривајући све религиозне задатке и тајне замисли јеврејских вођа, „Протоколи“ служе и популаризацији идеје освајања свјетске владе, међу духовним савезницима јеврејства то јест масонима.

Ћорсокак у истраживању „Сионских протокола“ представљају покушају да се они посматрају као аутентичан документ неког засиједања, конференције или конгреса. Текстолошка налаиза „Протокола“ дозвољава да се изведе закључак да они никада нијесу били официјелни документ.

Највеће слагање „Сионски протоколи“ имају с документима тајног Реда илумината, који је спојио у себе црте најфанатичнијих масонских ложа и католичког Реда језуита. Илуминати су себи поставили за циљ уништење хришћанства и успостављање свјетске републике „без тронова и олтара“. Ради достизања ових циљева, допуштени су сви методи, нејкриминалнији и најбестијалнији.

Публиковање „Протокола“ у Русији није имало политички карактер, и није било уперено против било ког народа, већ је било усмјерено на борбу с долазећим Антихристом, силама зла и сатанизма. Управо овако су схватали смисао „Протокола“ руски свеци и подвижници који су благословили њихово објављивање и ширење широм Русије.

Руско-јапански рат 1904-1905. године и револуција која је с њим почела, развејали су све сумње. Руско-јапански рат је био отпочет од стране јеврејских кругова у САД и Енглеској. Јеврејски банкари: Ротшилд, Сиф Варбург, Милнер, дали су Јапану огромне кредите за рат против Русије. Само од САД, Влада је добила кредитну траншу од 400 милиона долара.

Схвативши да су планови аутора „Протокола“ почели да се остварују у најужаснијем облику и да је процес наступања Антихриста у Русији – задобио неповратан карактер, руски људи који су имали документ у својим рукама, одлучују да га објаве. Први који је публиковао „Протоколе“ био је руски писац и познати друштвени дјелатник Павел Александрович Крушеван (1860-1909). Бандити из тајних организација су више пута покушали да га убију, али нијесу успјели да га заплаше. Још неколико мјесеци прије почетка рата и револуције, он покушава да упозори владу на почетак „јеврејско-масонског напада“.

Револуционарна борба против Русије почела је, као што је познато, истовремено са руско-јапанским ратом, у јануару 1904. године. Управо тог мјесеца дјелатност подривачког либерално-масонског ,,Савеза ослобођења“ (који је предводио П.Б. Струле), преноси се из Швајцарске у Русију.

Револуција 1917. године у Русији, постала је прекретница у историји човјечанства. Управо са њом је почело практично успостављање свјетског јеврејског царства и јеврејско-талмудског свјетског поретка.

Оно што је многима при читању ,,Протокола“ још до недавно изгледало као утопија, 1917. године је постало свршена чињеница. Уосталом, јеврејски карактер револуције у Русији нису порицали ни сами Јевреји. ,,Револуција у Русији јесте јеврејска и она је преломна тачка у нашој историји“, писао је истакнути циониста Јакоб де Хас. Ова поставка слиједи из околности да је Русија домовина приближно половини свих Јевреја у свијету, и зато свргавање деспотске владе треба да изврши огроман утицај на судбину милиона Јевреја, како оних који живе у Русији, тако и стотина хиљада оних који су емигрирали у друге земље.

У годинама грађанског рата када су се оствариле многе прогнозе из ,,Протокола“, њихова популарност међу руским људима је нагло порасла. „Протоколи“ су ишли из руке у руку, преписивани су, прештампавани, стизали до најзабаченијих мјеста.

У совјетској Русији, према декрету Совнаркома из 1918., због чувања и ширења ,,Протокола“ предвиђена је смртна казна без суда и истраге. Они који су чували овај документ, изједначавани су са највећим бандитима и одмах стријељани крај најближег зида. Оваква реакција совјетске владе објашњава се, прије свега, њеним националним саставом (90 процената су чинили Јевреји) и крајњом антихришћанском и антируском усмјереношћу.

У ширењу ,,Протокола“, јеврејски бољшевици су видјели опасност да се открију њихове тајне побуде. Терор и глад, као главни методи управљања руским народом, били су најављени у „Протоколима“ много прије него што су власт освојили бољшевици. Многи истакнути умови из тог времена (не само руски) директно су везивали бољшевичку политику са програмом ,,Протокола“.

У љето 1919. године, ,,Протоколи“ су прешли границе Русије и почели су брзо да се шире у западној Европи и Америци. Током 20-их година преводе се на десетак водећих језика свијета. Посматрајући њихов тријумфални поход, неизбјежно се запажа њихова директна веза са географијом руске емиграције. Хиљаде високообразованих руских људи који су на себи искусили све страхоте криминалног бољшевичког режима и били принуђени да под пријетњом смрћу напусте домовину, постали су главни специјалисти за теорију и праксу ,,Протокола“.

Књаз М.К.Горчаков је у Паризу формирао монархистичку издавачку кућу „Доље зло“ која је 1927. године објавила „Протоколе сионских мудраца“. На корицама овог издања, Горчаков је ставио фографију совјетске владе, са које на читаоца гледају изразити јеврејски типови на челу са Троицким и Свердловом.

Године 1920., јеврејске организације Европе и Америке почињу широку кампању за дискредитацију „Протокола“. У ту кампању су биле увучене стотине политичара и друштвених дјелатника, писаца и новинара који су на знак невидљивог диригента почели да износе тврдњу о фалсификованости и невјеродостојности „Протокола“, потпуно недоказано тврдећи да их је „саставила руска полиција ради оправдања репресије против Јевреја“. Кампању је започео познати јеврејски дјелатник Лисјен Волф који је, помоћу новца Ротшилдових, објавио двије танушне агитационе брошуре које нијесу могле никог да убиједе и прошле су фактички непримијећено.

У децембру 1920. године, јеврејске организације одржавају конференцију у Њујорку и објављују специјалну декларацију против ,,Протокола сионскихх мудраца“, у којој се тврдило да је овај документ фалсификат. Декларацију су потписали руководиоци највећих јеврејских организација свијета. Са апелом против оптуживања Јевреја за свјетску завјеру, иступили су представници масонских ложа и познати амерички политичари, Вилсон, Рузвелт, Тафт, Брајан…

Поставивши као свој циљ дискредитацију ,,Протокола“, представници јеврејских организација врше серију подметања. Они унајмљују лажне свједоке који за велике паре пристају да лажно свједоче да су „Протоколи“ били ,,исфабриковани у крилу руске полиције под руководствцом генерала Рачковског“.

Јеврејске организације су објавиле прави рат највећем пропагандисти протокола –Хенрију Форду. Не успјевши да га побиједе на суду, организују медијску хајку против њега и преко јеврејских банака блокирају рачуне свих његових предузећа. На име аутомобилског краља стиже хиљаде пријетећух писама. У страху за свој живот и капитал, Форд истиче бијелу заставу и 30. јуна 1927. шаље писмо предсједнику Америчког јеврејског комитета, Лују Маршалу, у ком се одриче својих погледа и извињава се Јеврејима.

Хенри Форд

Огромно ширење „Проткола“ у САД, озбиљно је обеспокојило јеврејске кругове. Понављајући стари јеврејски мит да је „Протоколе“ саставила руска полиција, у Сенату су тврдили овај документ у Америци шири КГБ. У закључку су изнијели да сви који дезинформишу амерички народ ширећи „Протоколе“ – наносе штету борби америчке нације против комунистичке пријетње.

Јеврејски кругови никада нису престали да обнављају и развијају мит о „Протоколима“ као о измишљотини руске обавјештајне службе. Данас је једно од таквих издања књига која је изашла 1993. године на руском језику „Историја једног мита“ аутора С.Дудакова. Издање је финансирао највећи јеврејски финансијски шпекулант, русофоб, масон, Сорош.

И данас широм свијета постоји огроман материјал за размишљање о овој књизи, јер је свјетска историја, дословно се повинујући наредби невидљивог диктатора, покорно пробијала своје заплетено корито у зачуђујућем, детаљном поклапању са планом који је изложен на страницама ,,Протокола“.