Саопштење Марка Милачића

ДПС ТИКА-ТАКА: Показивач страна свијета!

1097

Нијесам планирао да пишем о овоме, али узело је маха и отворило једну сасвим другу димензију, далеко дубљу, опасну по ову земљу. Са сат куле у граду, током њене реконструкције коју спроводи турска агенција ТИКА, уклоњен је крст са врха, који ће, након велике медијске помпе, кажу, бити враћен. То су казали и након што је исто овако, током преуређења клиничког центра, исто у изведби турске ТИКЕ, нестао бакрорез Косовке дјевојке, па је исто речено да ће бити враћен, што се, до данас, није догодило.

Градске власти су, брже боље, казале, а послушни и атлантистички медији преузели, у духу невиђене инфериорности, да је ријеч о „показивачу страна свијета“. У тој контсрукцији, у тој ситној језичкој – и не само језичкој – превари, крије се сав понор у који смо упали, у те три ријечи стају све три деценије нашег мрака, али и много дуже, у том „показивачу страна свијета“ лежи највјеродостојнији показивач куда иде ова земља, којом страном свијета, али, и, много шире, Балкан. И даље.

Иако се зна историјска чињеница да је крст на Сат кули – коју је изградио хаџи-Мехмед паша Османагић – пободен концем 19. вијека, као симбол ослобођења од Турака, иако се дјелимично зна и да га је поставио „извјесни поп Радовић“, иако је све то општепознато и на дохват руке, крст напрасно постаје „показивач страна свијета“, крст нестаје. Не, дакле, само физички, већ и – симболички. И то је кључно у позадини ове цијеле медијске, а заправо знатно шире, опасне игре.

Прије четири године (гле случаја: на дан НАТО савеза), када је Исламска заједница отворено захтијевала да се крст уклони са Сат куле – тврдећи да се „нигдје у свијету не могу видјети сахат куле са било којим вјерским обиљежјем – стога је подгоричка, на којој постоји гвоздени крст изузетак”  (главни имам за Подгорицу и Никшић Џемо Реџематовић) – дакле тада, није било ријечи о “показивачу страна свијета“, тада, док је уклањање још било у плану, то је био – крст. Када је, сада, склоњен, постао је „показивач страна свијета“. Тако је најлакше да се прогута Зло: није ни било крста, па, када га већ није ни било, зашто би икоме сметало уклањење. Тога. Мудро је Зло, зна: Симболи су веома важни. Сјетите се само: и са Ловћена је – маузолејом; по диктату споља – уклоњен крст, црква.

Замислите да свијет крене у тотални ревизионизам! У потпуно пребирање по наслагама историје. Не би било краја прекрајањима граница и држава, имена и грађевина, враћања и грабежи, појели би се, не би остало ни камена на камену. Замислите да сада, рецимо, неко на минарете прелијепе Аја Софије, некадашњег бисера Византије и православља, пободе крстеве, у жељи да је врати у пређашње стање, у стање након отоманског освајања 1453. године. Замислите само докле би то водило, гдје би нас то довело, да зађемо тако дубоко у историју, стотине и стотине година уназад, хиљаде година унатраг. Историја се ствара сада и одмах, а не након стотина година, пребирајући по њој пинцетом.

Да завршим оним најважнијим: Црна Гора је – али и регион – дугорочно, суочена са два велика државна и друштвена проблема, који пријете да је униште, скупа са њеном „вјечношћу“; два изазова који су далеко опаснији од ових јадника и мафијаша, марионета на власти, који им, срамотно и тужно, служе. То су атлантизам и неоосманизам. То двоје – са центрима у Вашингтону и Анкари (са својим тикама и ен-ди-ај-евима) – се, директно и индиректно, хране, надопуњују, са само једним циљем: отргнути Црну Гору од њених традиционалних веза – доминантно Београда и Москве  (док се остали овдје све јаче вежу са „својима“ у истамбулима, тиранама, римовима) – раскинути их, расточити, уништити, и створити земљу без упоришта, без идентитета, без коријена, без компаса, без „показивача страна свијета“, без крста, без душе, без слободе.

И ово, за сам крај – нијесу ли ови тужни људи, случајно и подсвјесно, заправо дали најбољу дефиницију крста, икада: „показивач страна свијета“.

Компас.