ПОТЕМКИНОВСКА ДРЖАВА

Дјеца нам умиру гладна!

2104

Постоји ли већа несрећа за једну породицу од губитка дјетета и постоји ли већи пораз за једно друштво од тога да дјеца умиру гладна?

Пише: Даница Кораћ

Породица Богавац доживјела је највећу несрећу изгубивши свог најмлађег члана, а црногорско друштво доживјело је највећи пораз јер је двогодишња Јелена умрла гладна. Да, да. У 21. вијеку, у ,,Монте Карлу“, ,,лидеру региона“, дјеца умиру гладна.

За ову трагедију сви смо помало, као друштво криви, али највећи кривац је држава и надлежне институције.

Подстанари, бивши корисници социјалне помоћи, без струје и елементарних услова за живот и до гуше у дуговима, Богавци су опстајали годинама само захваљујући великодушним донацијама добрих људи, Банке хране и Народне кухиње која им је обезбиједила један оброк дневно.

Чињеница да је дјевојчица имала дијабетес додатно је отежавала ситуацију јер су јој били потребни посебни услови које мајка, нажалост, није могла да јој обезбиједи.

Са друге стране, функционери, политичари, директори, посланици, полтрони… троше наш новац немилице на путовања, луксузне аутомобиле, станове, љубавнице… Центри за социјални рад дијеле шаком и капом новац само пред изборе, а редовно се правдају како раде свој посао у складу са Законом. Влада нас константно задужује и товари нам разне намете, а ми ћутимо, трпимо и гледамо како нам дјеца одлазе. На небо или трбухом за крухом.

Једном сам од једног мудрог човјека чула да Бог узимањем дјеце жели да пошаље поруку друштву али и да их заштити од овог суровог свијета. У случају двогодишње Јелене, порука је јасна: Дотакли смо дно!

(Уколико желите да помогнете овој породици – Жиро ра­чун је: 550-0100400472240-31, So­ciete Generale банка на име – Маријана Богавац)