Код нас грађанско васпитање значи одрицање од корена! Веронаука би с добрим предавачима допринела оплемењивању деце, њиховој спознати да у дубини душе и срца носе могућности, да знају шта могу, ко им помаже, ко је увек с њима!
Разговарала: Мирјана Митровић
Дивна Љубојевић данас у свијету ужива статус једног од највећих мисионара српске, византијске и православне културне баштине, и врхунског интерпретатора. Анђеоски глас српске диве одушевљавао је у протекле двије и по деценије публику у реномираним дворанама широм свијета, посебно у западној Европи (у Француској је издала 8 албума).
Истакли сте једном приликом како је непознавање сопствене традиције и коријена једна од највећих мана нашег народа.
-Не могу да кажем да је то наша мана, пре бих рекла да је то наша рана. Када смо се одрекли своје прошлости, као да смо себи одсекли ноге, а у тој ситуацији, у којој је темељ разорен, шта може да држи кућу? А Срби су имали све, од територије, државе, културе, уметности, и од свега најзначајније – имали су светитеље који су собом освештали ту богату, лепу и тешку историју. Непристојно је, а поврх свега је и глупо негирати прошлост кад знамо да је она наша будућност.
Ваша породица није хтела да се одрекне прошлости и зато је страдала од комунистичког режима.
-Били смо изложени истребљењу и са очеве и са мајчине стране. Мог деду су комунисти стрељали 1944. године, као и мог деда-ујака и тетку Емилију (по којој је моја сестра добила име) а која је пре тога дуго била затворена и мучена. Сви су стрељани на нашу крсну славу – Светог Јована.
Шта је одредило Вашу љубав према духовној музици?
-Од раног детињства сам с родитељима обилазила манастире и упознавала се с нашом правом историјом и културом, која је лепа и обећавајућа за будућност. Многе службе у манастирима с дивним појањем сам одстајала. Тако смо дошли и у манастир Ваведење. То је била прва права музика међу духовним музиком која ме је обузела и оставила на мене дубок утисак и додир. Појање игуманије Агније у манастиру Ваведење опчинило ме је и сигурно пресудно утицало да се определим за духовну музику.
Присјетили сте се тренутка у којем Вас је духовна музика посебно очарала и дирнула. А како Ваша интерпретација дјелује на друге?
-Знам за многе који су се после слушања наше музике окренули Богу и цркви. Има потресних исповести које су се десило ненадано, на неочекиваним мјестима. У Петрограду ми је на уласку у Лавру Александра Невског пришао човјек у свштеничкој мантији и рекао: „Прешао сам у православље када сам чуо ваше извођење ‘Христос Анести’, пао сам на кољена и постао православац.“ Ми смо, у ствари, проводници: живим као обичан човек, са свим људским потребама и падовима, али певам о нечему што је надљудско и вечно и што буди у људима успавано рајско биће! Сазнала сам, рецимо, да се у Сплиту моја музика користи у терапији за децу оболелу од аутизма и да има позитивних резултата.
Од кога сте добили највећи комплимент за то што радите?
-Од чувеног редитеља Питера Брука, који је рекао да у мом оку и мојој личности види сва хиљадугодишња традиција коју носим својим бићем – византијска традиција.
Имате ли логично објашњење за чињеницу да сте каријеру прво изградили на међународној па тек онда на домаћој сцени?
-Некада сам се бавила тиме, питала се како је то могуће и била много тужна због тога. А испоставило се да је то фантастично. То што певам духовну музику не само у Србији, у земљи која је православна, већ и тамо негде по Францсукој, Италији, Шпанији или Кини, где заиста треба да се чује, моја је важна мисија.
Земље које помињете његују однос према духовној музици, за разлику од Србије?
-То је тачно, и врло добро знају где је чему место. Зашто би се Бахова духовна музика сматрала црквеном музиком, а не класичном, што јесте. Наши велики композитори, попут Мокрањца, који су пажњу и љубав, уз мајсторство, полонили очувању нашег духовног музичког наслеђа, код нас немају исто место као Моцарт у Аустрији или Бах у Њемачкој.
Много тога је последњих деценија подметано под епитетом „народна“ музика.
-Генерације су заборавиле шта је народна музика, ја знам шта је народна, а шта изворна музика, као што знам и шта је новокомпонована народна музика, шта је турбо-фолк… Свега ту има, али није проблем у тој разноликости, већ у томе шта све допире у јавност. Замислите кад би прави уметници били стављени на пијадестал и кад би се на њих указивало као на узоре младима. Треба да се вратимо себи и тако очврснемо, јер имамо прошлост и заједничке светитеље, који су наша прошлост што гарантује добру будућност.
Да ли је враћање вјеронауке у школе начин да се новим генерацијама приближи можда и духовна музика?
-Враћање веронауке је фантастична ствар, али сукобљавање веронауке с грађанским васпитањем је нешто најгоре што се десило у нашем школском систему. Да ли то значи да онај ко је верски опредељен није грађански васпитан? Напротив. А код нас грађанско васпитање значи одрицање од корена! Када би се искључило грађанско васпитање, веронаука би с добрим предавачима допринела оплемењивању деце, њиховој спознаји да у дубини душе и срца носе могућности, да знају шта могу, ко им помаже, ко је увек с њима!