негативни утицај технологије на дјецу

ДИГИТАЛНА ДРОГА: Дјеца се претварају у зависнике!

1086

Пише: др Николас Kардарас

Постоји разлог зашто су већина родитеља обазриви када је техонологија у питању. И сам Стив Џобс је био „озлоглашен“ као родитељ чија дјеца нису била превише изложена технологији. Извшни директори и инжењери из Силиконске долине, уписују своју дјецу у НЕтехнолошке школе. Оснивачи Гугла Сергеј Брин и Лари Пејџ ишли су у НЕтехнолошку Монтесори школу, исто као и творац Амазона Џеф Безос и оснинвач Википедије Џими Вејлс.

Многи родитељи интуитивно разумију да свеприсутни усијани екрани имају негативне последице на дјецу. Можемо да видимо агресивне изливе бијеса када им се ти уређаји одузму и велике варијације у распону пажње. Још горе, видимо дјецу којој је досадно, постају безвољна, незанимљива и незаинтересована када нису „укључена“.

Али је горе него што мислимо.

Знамо да су ти таблети, паметни телефони и иксбоксови облик дигиталне дроге. Скорија истраживања можданих слика показују да они утичу на предњи дио мождане коре – који контролише извршно функционицање, укључујући и контролу импулса – на исти начин како то ради кокаин. Технологија је толико хиперузбуђујућа да повећава ниво допамина – неуротрансмитера за добар осјећај.

Овај зависни ефекат је разлог зашто је др Петар Вајброу, директор неуронаука на УЦЛА универзитету, назвао екране „електронски кокаин“, а кинески истраживачи зову их „дигитални хероин“. Заправо, др Ендру Доан, директор тима за истраживање зависности при Пентагону и Америчкој морнарици – који је истраживао завиност од видео игрица – назива видео игрице и екране „дигитална дрога“.

Тачно тако – мозак вашег дјетета током играња игрица изгледа као мозак на дрогама. Зато и не треба да нас чуди то што наше малишане једва успијевамо да одлијепимо од екрана и што постају љути и изнервирани ако им било шта прекрати њихово вријеме за екраном. Поврх тога, стотине клиничких студија показује да екрани повећавају депресију, анксиозност и агресију и могу чак да доведу и до психотичких обележја у којима играч изгуби контакт са реалношћу.

У мојој клиничкој студији са преко 1000 тинејџера, у последњих 15 година, открио сам да је стара тврдња „Боље спријечити него лијечити“, посебно тачна када се ради о технолошкој зависности. Kада је дијете једном прешло линију праве технолошке зависноти, лијечење може бити веома тешко. Заправо, открио сам да је много лакше лијечити зависнике од хериона или метамфетамина, него гејмере и зависнике од Фејсбука и других друштвених мрежа, изгубљене у Матриксу.

Према извјештају Америчке Педијатријске Академије из 2013., дјеца страости 8 – 10 година проводе 8 сати дневно користећи разне дигиталне медијуме, док тинејџери испред екрана проводе 11 сати дневно. Свако треће дијете користи таблет или „паметни“ телефон прије него што проговори. Такође, уџбеник „Зависност од Интернета“ др Kимберли Јанга, каже да 18% младих студентског узраста, у САД пати од зависности од технологије.

Kада се једном пређе граница потпуне зависности (без обзира да ли је у питању дрога или технологија или нешто треће), прво што је потребно да би терапија имала било какве шансе за успјех је детоксикација. Kод технологије то подразумијева потпуну дигиталну детоксикацију: без компјутера, паметних телефона и таблета.

Екстремнијим видовима дигиталне детоксикације се избацује чак и телевизија. Уобичајено вријеме трајања детоксикације је 4 – 6 недеља. То је вријеме које је потребно да би се хипернадражени нервни систем „ресетовао“. Али то није лако постићи у данашењем друштву које нас окружује технологијом и у ком су екрани посвуда. Човјек може да преживи без дроге или алкохола, али код технолошке зависности дигитална искушења су свеприсутна.

Зато, разговарајте са својом дјецом и укључите их у ,,реални свијет“.