скидање прашине

Сукоб св. Петра Цетињског и руског цара!

1798

Руски двор је оклеветао владику Петра да жели да Црну Гору прода Французима за 25.000 дуката. У жестоком одговору, црногорски прваци скрећу пажњу руском цару и Руском синоду да немају надлежности над Црном Гором, нити да им је потребна руска помоћ, те изражавају чуђење зашто Русија не помогне напаћеном православном народу у Србији

Припремио: Љубиша Морачаин

Након пропасти Млетачке републике (1797), подручје Боке Которске је потпало под власт Хебзбуршке монархије, која је тиме постала непосредни сусјед Црне Горе. У новонасталим околностима, владика Петар се трудио да одржава добре односе са хабзбуршким властима у Боки, чиме је дао повода својим противницима да га почну сумњичити за аустрофилтво и окретање ка западним државама, међу којима је најмоћнија у то вријеме била Наполеонова Француска.

Такве и сличне сумње нанијеле су велику штету владици у очима руског двора. Знајући да је владика примио хиротонију од карловачког митрополита, који је био хабзбуршки поданик, руски двор је у циљу сузбијања других утицаја одлучио да обнови ранију замисао о успостављању надлежности Руског синода над Црном Гором.

Стога је у јесен 1803. године дошло до непосредног обраћања Руског синода свештенству и народу у Црној Гори, уз изношење низа оптужби против владике Петра, који је позван да се појави пред Руским синодом ради оправдања.  У исто вријеме, владици Петру је запријећено да ће у случају неодазивања бити свргнут и послат у Сибир, а народ позван да изабере новог владику, који би ради хиротоније дошао управо у Русију.

Овакав неочекивани напад на владику Петра, праћен јасно формулисаним планом о успостављању духовне власти Руског синода над црквом у Црној Гори, наишао је на сложно одбијање народних првака, који су средином 1804. године стали у одбрану владике Петра. У одговорима Руском синоду и царској влади, владика Петар је заједно са црногорским главарима одлучно побио све оптужбе као неосноване, одбацивши у исто вријеме и било какву надлежност Руског синода над Црном Гором и српским земљама у цјелини.

Тим поводом, Црногорци су подсјетили руску владу да је српски народ имао своју Пећку патријаршију која је укинута силом, након чега је преостали дио српске јерархије наставио да се залаже за њену обнову, и управо тим поводом су пребацили Руском синоду да би већа корист била ако би се руска страна заложила за побољшање положаја српских епархија под турском влашћу, које су се налазиле у рукама грчке јерархије. У писму се такође изражава чуђење зашто Русија не помогне православном народу у Србији који се налази у пуно тежем положају него народ у Црној Гори.

У „Историје Црне Горе“ од чувеног Димитрија Милаковића, објављеној 1855. године, овај догађај је описан на следећи начин:

„Када је цар Александар ступио на престол руски (12. марта 1801) он је потврдио да се даје по 1000 дуката црногорском и брдском народу у помоћ, али та помоћ за кратко тарајала је. Двије и по године касније, у јесен 1803. године, дође глас Александру да владика црнгороски не само што је занемарио своју архипастирску дужност испуњавати, него још у договору са својим секретаором абатом Долчи намјерава предати Црну Гору Французима за 25.000 дуката.

То је побудило цара Александра послати у Црну Гору грофа Марка Ивелића  давши му своју грамату и наредбу да обавијести Црногорце и Брђане о опасности која им пријети и да их изведе на пут спасенија. Уз ту царску грамату, писану 26. октобра 1803, предано је Ивелићу и саборно синодално писмо, управљено на владику Петра.

Кад гроф Ивелић у јануару 1804. године дође у Котор, он у договору с архимандритом Стефаном Вучетићем, који је заједно с њим из Русије дошао, не хтједе поћи у Црну Гору и ту јавити зашто је послан, већ стане призивати к себи у Котор главаре црногорске и брдске и јављати им усмено и писмено садржај како царске грамате, тако и синодалног писма, казујући некима на уста да ће он владику црногорског ухватити и у Сибир у заточеништво послати.

Нешто поступком грофа Ивелића и архимандрита Вучетића, а нешто писмо Руског синода нађе се владика Петар жестоко увријеђен, па у жару своје љутости саставком свога секретара абата Долчи, а потписима губернатора Вука Радоњића и других главара  црногорских и брдских, 3. јула одговори Ивелићу пространим писмом:

Нека св. оци у Русији погледају на прошасто стање своје пастве, у каквом је до Великог Петра налазила се, па ће видјети какав је ту коров био израстао, који ни дан данашњи није сасвим истребљен; а овдје у нас ако нема просвјете, а оно нема ни јереси никаквих, него је само чиста православна грчко-српска вјера.

Пошто је Српско царство пало, ми смо се од силних непријатеља христијанства склонили се у ове горе и у њима се населили, не зависећи ни од кога, само што смо слушали настављења и покоравали се власти наших митрополита, као наших архипастира, који су нас научили бранити православну вјеру и своју слободу. А садашњи наш архипастир више је од свакојега за нас трудио се и труди се, и што нисмо остали под јармом, који нам је нашом неслогом арбанашки паша навалио био, то је заслуга нашега садашњега архипастира, коме вјечно за обновљену нашу слободу имамо благодарити.

Свети синод руски, који не зна за наше околности, мисли да и овдје наш архијереј живи у величију као они у Русији, што се на позлаћенима колима са славом и луксузом возају, па имају кад само у светој служби упражњавати се; али овдје је другојачије, јер наш архијереј ваља да прелази пјешице с крвавим знојем велике стрменице, кад је год а готово је свагда потреба да мири и учи народ, а свету службу тек онда отправља, кад се од народних послова смири.

Свети руски синод није никад давао нашим црквама нужне ствари, то нешто од нашег митрополита добијамо, а нешто колико смо кадри и сами набављамо. За пошиљење св. мира и антиминса обвезни смо св. руском синоду, јер то је по његовој милости учињено. Наши младенци на св. крштењу помазују се св. миром, које наше свештенство прима од архијереја нашега у алавастровима сасудима, за то нарочито начињенима, и са свим је лажно јављено Руском синоду, као да се наши младенци на крштењу св. миром не помазују.

Истина да наши манастири немају много калуђера, али према средствима којима се издржавају, опет их је доста. Ми смо слушали да су и у Русији у неким епархијама манастири опустили и да се у жалосном стању налазе, и да су калуђери излињали као овце без хране; па за чудо да св. оци синодални у својој пастви не виде недостатака, а у туђој виде несавршенство.

Народ у Русији, гдје су јошт науке и просвјештено свештенство, не разумије боље од нашега народа вјеру и закон, па тко нас у закону и у вјери учи, тко ли нас наставља благочастију и добродјетељи христијанској?  – доиста наш добри архипастир, а не руски проповједници.

Зашто св. руски синод не сажали се, као што пристоји св. оцима сажалити се, на христијане у турској Србији, гдје Турци немилице истребљују христијанство и архијереје божје кољу мачем? Тамо, гдје је православно христијанство угњетено и гине, нужна је велика помоћ, не овдје, гдје ми, благодарећи Богу, ни од кога нисмо угњетени, већ уживамо потпуну слободу нашег доброг архипастира.

По свој прилици није познато Руском синоду да је народ српски православни имао свог патријарха, коме су српски архијереји били подвласни све до 1769. године, а тада, пошто је запламтио рат између Порте отоманске и Рускога царства, патријарх српски и свега илирика, Василије Бркић, уклонивши се у наше крајеве од предстојавше му погибели, пође у Русију и у Петербургу преставио се, на којему се и пресјекла битност славено-српског патријарха, а столица Пећке патријаршије и данас је упражњена; по томе дакле наш господин митрополит остао је сам за себе у овдашњој цркви, независан ни од какве власти.

А при том, кад смо ми у прастара доба примили вјеру христијанску, нисмо је примили од Руса, него од Грка. Ми досад нисмо чули да има власт св. Руски синод над славено-српским народом, па и над нама не може имати ниаккве власти, зашто ми народ црногорски и брдски нисмо поданци рускога царства, него само стојимо под његовим моралним покровитељством, па и то не из каквог другог узрока, него само због једнакости вјере и словенског племена привржени смо, вјерни и усрдни двору руском и такови ћемо остат вјечно. Па да би нас Русија и одбила од себе, чему се ми никад не надамо, остаћемо на вијеки Русији вјерни и усрдни.

Досад наше архијереје није нико вукао Руском синоду на одговор, па и овога нашега архипастира нећемо пустити да ико над њим триумфира и да му суди. Кад би он у чему преступио и био крив, као што је неправедно оклеветан, ми бисмо му судили, не као архијереју, него као најпростијему грађанину међу нама; јер ми народ црногорски за овај чин изабрали смо њега, а да буде за архијеја посвећен, пошто не бивши тад у Србији патријарха, послали смо га у Унгарију к православном митрополиту који га је саборио с другима епископима и посветио и предао му врховно пастирство над нама.

Ви сте, оклеветавши нас неправедно, жељели најприје удаљити од нашег доброг архипастира, како бисте Вучетића за нашег архипастира поставили, а својој заповиједи народ потчинили. Ми се надамо зацијело да пресвијетли руски цар и наш најмилостивији покровитељ не само што ће униптити све клетве које су непријатељи на нас и нашега архипастира измислили, него ће јошт и увећати к нама, као вјерном и заслужном народу, своје царско благоворење и милост.

Главари црногорски и брдски тада су у име свега народа и цару Александру једно дугачко слично писмо послали, бранећи свог владику од неправедно нанешених клевета. Иако су јако опора предизложена писма, на која се једва могло и надати каквом одговору из Русије, али опет не прође много времена, а руском консулу у Котору, Мазуревском, дође заповијест из Петербурга, да он ту ствар црногорску извиди и смири. Вјешт политичар Мазуревски помири владику с Ивелићем и Вучетићем, а абат Долчи који је преко 20 година испуњавао дужност секретара код владике и био му у свему десна рука, буде с овога свијета уклоњен, зато што се на њега подозријевало да је нешто преко писама шуровао с Французима.“

Тако су сва спорна питања између Цетиња и Петербурга разјашњена, а руски цар је 1806. године владики Петру на поклон послао и бијелу митрополитску камилавку, у знак признања за његово заслуге у борби против заједничких непријатеља.