скидање прашине

    Пурпур – боја византијских царева

    2870

     

    Израз „порфирогенит“, то јест „рођен у пурпуру“, како биљежи учена византијска принцеза Ана Комнина, означавао је одвојено здање у саставу царске палате у Цариграду изграђено од тесаника црвеног мрамора, служило је као породилиште византијских царица и звало се „Порфира“. Управо по имену тог здања, наставља своје казивање Ана Комнина, по цијелом свијету се раширила ријеч „порфирогенит“ („рођен у пурупуру“) која је означавала синове и кћери византијских царева и наглашававала њихово најплеменитије поријекло.

    Као и у свим цивилизацијама и у вузантијској боје су имале своје симболично значење. У широком спектру боја, црвена је у Византијском царству заузимала посебно мјесто. Прецизније речено, ријеч је о пурпурној, љубичасто-црвеној, односно загасито љубичасто-црвеној нијанси црвене боје. Сви византијски цареви били су од главе до пете у пурпурној боји. Осим тога, сачувани изворни подаци казују да је током дворских церемонија цар стајао на нарочитим круговима који су се налазили на поду и били су пурпурне боје.

    Посебно је занимљиво како се у Византијском царству производила толико цијењена пурпурна боја, Најбољи квалитет загасито љубичасто-црвене боје добијао се од једне врсте мекушаца која се звала волак бодљиви (Murex brandaris). Ријеч је, заправо, о морском пужу предњошкржњаку. Овај грабљивац, који је иначе нападао шкољке, настањивао је како воде недалеко од Трира, луке у древној Феникији, тако и морске просторе надомак Пелопонеза и оближњих острва. Потребно је било чак 12 хиљада шкољки да би се произвео један огртач пурпурне боје.

    Византијски људи од пера су на различите начине писали о пурпуру као царској боји. Када је цар Исак II (1185-1195) дозволио свом ујаку Теодору Кастомониту да користи пурпурни огртач и свечану коњску опрему и чак да се на званичним документима потписује црвеним мастилом, то је према ријечима историчара Никите Хонијата изазвало негодовање византијског јавног мњења.

    Исти писац у једном говору пребацује бугарском великашу Иванку, који је дошао у Византију као пребјег и кога је цар Алексије III Анђео (1195-1203) дочекао благонаклоно, како је на василевсево доброчинство узвратио незахвалношћу и у својој умишљатости почео да машта о византијској круни. Никита Хонијат се с охолим презрењем обраћа бугарском бољару: „Ти који си се до јуче облачио у овчији кожух и носио обућу од воловске коже, сада машташ о пурпурној одежди и црвеним ципелама.“

    Примјена пурпурне боје посебно је долазила до изражаја у оквиру царске канцеларије. Јустинијанов кодекс прописује да царски потпис треба д абуде изведен мастилом пурпурне боје. То се посебно види у хрисовуљи, најсвечанијем документу византисјке царске канцеларије којом су цареви даривали своје поданике, цркве и манастире, али и стране владаре. Хрисовуљу је црвеним мастилом потписивао цар наводећи титуле василевса (цар) и автократора (самодржац), а уз документ је пурпурном свиленом врпцом био везан златни царски печат.

    Српски владари су под византијским утицајем у својим канцеларијама почели да издају хрисовуље и прије прогласа царства у Србији, иако је према правилима сусједне Византије издавање повеља овјерених златним печатом припадало искључиво цару. Та појава се може објаснити жељом српских краљева да истакну свој углед и положај независних владара. Прве српски писане хрисовуље, односно повеље овјерене златним печатом, сачуване су из канцлерије краља Милутина (1282-1321). Ту праксу наставио је и његов син Стефан Дечански, док је из канцеларије краља и цара Душана сачуван знатан број хрисовуља које је он додељивао Хиландару и другим манастирима. Иначе, ријеч хрисовуља значи златопечатно слово (chrysoboulos logos).

    И, напослетку, ваља нагласити да је како у византијском монументалном сликарству тако и приликом илустровања рукописних књига, пурпруна боја веома често коришћена за поједине дјелове одјеће Исуса Христа и Богородице. Ријеч је о Христовој туници и Богородичином мафориону који је покривао главу и рамена.

    (одломак из књиге „Цариград – приче са Босфора“, проф. др Радивој Радић)