Скидање прашине

Више од 300 Турака страдало у Цетињском манастиру!

7251

Пошто су сломили отпор млетачке војске, Турци су 28. септембра 1692. године упали у Цетињски манастир, али их је тамо сачекало непријатно изненађење – експлодирала је мина која је срушила двије трећине Манастира, под рушевинама је остало више од 300 људи, међу којима су били и најугледнији официри и најближи Пашини сарадници, а сам Паша је рањен у раме и ногу

Припремио: Љубиша Морачанин

У Риму је 1896. године изашла књига „IL MONTENEGRO – da relazioni dei provveditori veneti 1687-1735“, то је у ствари збирка докумената – извјештаја млетачких провидура. Из ње настављамо да објављујемо извјештаје који се тичу турског освајања Цетиња, септембра 1692. године.

Котор, 30.09.1692, Извјештај конфидента о предаји Цетиња: „Дошао сам у недељу увече овдје у Котор да бих Његовој Екселенцији (Ванредном Провидуру Ерици) јавио какав је учинак имала мина постављена у Манастиру на Цетињу, која је експлодирала у недељу око два сата поподне. Али, пошто је Његова Екселенција жељела прецизнији извјештај од оног несређеног који сам поднио у оно вријеме, наређено ми је да се вратим и боље извидим учинак те мине.

Дакле, отишао сам тамо, али нијесам ризиковао да лично одем до Манастира, већ сам тамо послао мог стрица Вука Вучетина, који, пошто је био стар и онемоћао, није привлачио пажњу нити изазивао сумњу код Турака. Мој стриц је отишао у скоро сасвим уништен Манастир и разговарао са  многим Турцима и хришћанима, па ме је извијестио, када је паша ушао у Манастир, гдје се већ налазила сва његова пратња и много другог свијета, експлодирала је мина која је дигла у ваздух скоро двије трећине Манастира, почев од улазних врата са лијеве стране па све до калуђерске кухиње.

Под рушевинама је остало много људи, а међу њима скоро сви они са највишим чиновима са пашиног двора и то посебно: Мехмед-ага Шебалић из Жабљака, потом  благајник, собари, пажеви, четири аге из Бара и раза друга господа са чиновима и њима одани људи. Нико се није спасио, а и Пашу је један камен погодио у десно раме и десну ногу, па је зато носио руку повезану око врата.  Да је мина само трен касније експлодирала и он би остао под рушевинама.

Остала је цијела црква са десном страном манастира гдје су се налазиле калуђерске собе. Међутим, шапутало се да ће и остало да поруше, јер се Паша наљутио због догађаја. Турци из најдаљих дјелова горње Албаније пошли су да  скидају олово са крова цркве, упркос супростављању хришћана који су били с њима у војсци и молили да се прекине са даљим рушењем.

Упитан да ли зна тачан број убијених Турака,  одговорио је: Ја заиста то не могу сасвим тачно да кажем, али ми је стриц рекао да је погинуло више од 300 Турака. Тачно је да сам пребрјао 137 гробних рака ископаних ван манастира, односно на оној страни гдје се сахрањују мртви, а мој стриц ми је рекао да је видио да их сахрањују по два и по три у исту раку, када је ријеч о обичним војницима, док су они са вишим чиновима, међу којима је и Мехмед-ага, однесени од припадника нахије Ријеке Црнојевића, укрцани на барке и одвезени у Жабљак и Подгороцу да их тамо сахране. За ношење мртвих до обале Ријеке, Паша је платио за сваки љеш по 20 реала.

Упитан да ли се војска повукла са Цетиња, одговорио је: разне приче круже о томе. Неки су говорили да ће се вратити у Љешкопоље, неки да планира да оде у Грбаљ, а неки да иде да покори Пипере и Бјелопавлиће, али су се сви слагали да ће покрет услиједити данас, ако то не омете киша, која је падала цијеле ноћи. О томе више ништа не могу казати.“

Котор, 1.10.1692, Извјештај једног војника о предаји Цетиња: „По налогу Његове Екселенције, извјештај је поднио Ђиролимо Падети, војник чете потпуковника Конта Бартоломеа. Дао је следећи одговор: Рећи ћу како се то догодило. Док смо били у логору на Цетињу, ја сам био у пандурској стражари (Пандурици“) коју је велики број непријатеља напао 27. овог мјесеца, а било је их је сигурно више од 300. Пандурицу је бранило нешто мало војника, са пушкама, ручним бомбама и гранатама. Иако је много непријатеља изгинуло у том нападу, ми нијесмо имали времена ни да пунимо оружје, нити смо могли више да се бранимо од велике надмоћности Турака, они су заузели то мјесто, сасјекли на комаде оно мало војника који су га бранили, а ја сам заробљен и одведен у логор Сулејман-паше.

Пошто се Паша договорио за услове капитулације са нашом посадом у Манастиру, Преузвишени Господин Ванредни Провидур је поставио и услов да Паша мора да пусти све хришћанске заробљенике из свог логора и да да тврду вјеру да ће то учинити када се испуне остали услови капитулације. Пуштен сам јуче око 23. сата и послат сам овамо у пратњи једног Морлака из Црне Горе.

На питање какав је ефекат имала мина у Манастиру, одговорио је: Учинак је био такав да је поред уништења већег дијела Манастира, под рушевинама остало много непријатеља, а посебно неки команданти, па се мисли да је  настрадало, што мртвих што осакаћених, више од 350 људи, те је то изазвало извјесну конфузију у непријатељској војсци, која се спремала за скори одлазака, и вјерујем да је до сада сва напустила равницу.“

Сплит, 22.10.1692, Генерални Провидур Сенату: „Најзад су се планови Сулејман-паше остварили на жесток начин против племена Црмнице, Ријечке нахије и других из Црне Горе, као и  заузимањем Цетиња, о чему ме извјештава Ванредни Провидур Котора у свом писму од првог овог мјесеца.

Сулејман-паша је кренуо у овај поход разљућен одбијањем тих племена да му плаћају данак, уз наговарање Турчина Мустафе који је хтио да освети паљевину и пустошење своје куће и имања на Ријеци прије двије године, а на то су га приморала и двојица капиџи-паша које је послала Порта са наређењем или да се дјелује на том подручју или да се придружи војсци у Мађарској. На поход су га наводили лични интерес и жеља да опет потчини султану племена која су се отуђила, а која није могао да натјера под своју команду без примјерне силе, а коначно је тиме избјегао поход у Мађарску.

Наша војска није била довољна за отворену борбу, јер је била неупоредиво слабија од непријатељске снаге. Зато је сва нада полагана у држање уских, каменитих и планинских пролаза који воде у цетињску равницу. Ти пролази су дати на чување мјештанима, али они се нијесу довољно приближавали првим борбеним редовима, или су били колебљиви у вјери, или их је хватао панични страх, тек напуштали су их, свакако уз крајњи кукавичлук, не покушавајући чак ни да заподјену прве чарке. Пошто су они побјегли, непријатељ је заузео те пролазе, па пошто је без отпора поршао и кроз најјачи могући простор за одбрану, истог дана је сишао у цетињксу равницу са осам хиљада бораца.

Пошто је било неопходно предузети противмјере, а пошто је било немогуће супротставити се толиким турским снагама у пољу, требало је тражити друго решење. Сви офицри који су били с Господином Провидуром размотрили су такво стање и одлучили да све снаге усмјере на одбрану манастира, а да плаћеници заузму Пандурицу, док су коњицу вратили назад.

Паша је следећег дана, 26 септембра, напао шанчеве око Манастира и Пандурицу, али је био храбро одбијен на оба мјеста. Зато је опколио оба мјеста приближивши се само на домет пиштоља. У току ноћи стигао му је у помоћ његов син бег са 4000 људи, а снаге Господина Првидура су се смањивале из часа у час јер су га напустили сви мјештани, нови и стари поданици.

Треба рећи да су Морлаци отворили прве пролазе и тиме олакшали Паши посао у освајању Цетиња, а то су урадили због страха или због њихове непоузданости, због навике да се приклањају моћнијем или сретним приликама.

Паша је следећг дана, 27 септембра,  обновио нападе и то са 3000 људи. На Пандурицу коју је бранио капетан Чезаре Перего са 36 италијанских пјешадинаца, Турци су жестоко навалили и све наше војнике побили, сем једнога који је заробљен. Али, они су се прославили, јер је у нападу изгинуло око 300 Турака.

И хајдуци су допринијели да непријатељ стекне предност, јер су напустили гребене, смјештене између Пандурице и Манастира, па пошто су и то мјесто заузели Турци, прекинута је комуникација одбране. Преосато је још само Манастир који се Паша спремао да нападне свом силом, али је прије тога упутио писмо, чију копију вам прилажем, са позивом за предају. Браниоци су се сложили да прихвате Пашину понуду, јер би у супротном сви изгинули а Манастир био срушен.

Али, непријатељу је покварено задовољство, јер следећег јутра, 28. септембра, док је Паша обилазио Манастир, експлодирала је једна мина уз изузетан ефекат, јер је под рушевинама остало 300 Турака, међу којима су били и најугледнији официри и најближи Пашини сарадници, а сам Паша је рањен у раме и ногу.

Имам обавештења од надитенданта Буровића, да Паша није продужио да покори Пипере и Бјелопавлиће, какос е очекивало, јер су га на Цетињу задржале кише и бујице, па није могао да покрене никакву операцију, а још више – потресен екексплозијом мине, уништио је Манастир и и повукао се ка Црмници ради повратка у своју резиденцију.“