Завјетна књига проф. др Слободана Томовића о Грађанском рату у Црној Гори (1941-45) који се другим средствима продужава до дан-данас. Књига комбинује епску истиниту причу, личну драму и дубоке филозофске рефлексије.
„Износим сјећања на прилике и догађаје у току и после Другог светског рата. Свјестан сам да је то дјелић људске драме тога доба. Бољшевичко-комунистичка револуција у Црној Гори и Југославији, у вријеме Другог светског рата, дугорочно је одредила судбину нашег народа. Увјерен сам да је и непотпуно сјећање једног свједока, сигурније од томова литературе засноване на лажним судовима за потребе идеолошке дресуре“ – написао је Томовић у уводнику књиге.
У поглављу „Бољшевици на дјелу“ пише:
„Појаву масовног црвеног терора у Црној Гори, крајем 1941. и почетком 1942, комунистичка историографија назива „лијевим скретањима“ или „лијевим грешкама“. Тиме се хтјела умањити страхота учињенога. Црвени терор у Црној Гори започео је прије формирања четничког покрета. Према једном Ђиласовом казивању, тих дана у Црној Гори ликвидирано је око хиљаду особа. Може се претпоставити да је та бројка била много већа. Убијане су особе различитог пола и старости, углавном најугледнији људи у народу, представници интелектуалног живота, официри, чиновници, имућни сељаци.
Начин ликвидације био је сасвим нов за Црногорце. У прошлости Црне Горе, јамарења није било, упркос непрекидним борбама с Турцима и другим непријатељима. Жртве су живе убацане у јаме безданице, у крашким предјелима. У шумовотим насељима, масакриране су маљем, ножем и сјекиром. Сахрњиване су полуживе у плитиким гробовима, одакле су пси разносили њихова тијела. Занимљиво је да су егзекутори, на самом уласку у колашинско „Пасје гробље“, разапели пса на крсту, вјероватно да би се наругали хришћанском симболу.
Пјесник Радован Бећировић овако је приказао тадашње прилике у Црној Гори: „Дође ђаво у виду човјека / и пред сваком кућом залелека / Напријед пета, а позади прсти / те Србину не да да се крсти / Мошу, Јуду Христова џелата / за врховног слави команданта.“
Прва непријатељства између партизана и четника у Црној Гори, отпочела су 20. јануара 1942. године. Сукоб се догодио између Матешева и Краљских бара. Тог дана, обрачунали су се, с оружје у руци, грађани исте земље, дојучерашње комшије, рођаци, кумови, другови и пријатељи. То је био почетак грађанског рата у Црној Гори, с последицама које ће вјероватно морално, психолошки и политички још дуго трајати. Подјела је засјекла у само историјско биће Црногораца, са малим изгледима да се то икада из народног сјећања сасвим избрише.
У вријеме четничке владавине у Колашину, осуђен је и јавно стријељан 71 комуниста. Махом се радило о предратним жестоким комунистима и онима за које је установљено да су вршили егзекуције. У комуникацији са становништвом, поједини четници су били безобзирни. Многи су се служили виком, псовком, батинањем и вријеђањем, али знатно мање убиствима и масакром. Код комуниста, било је обратно. Четници су се састојали из два различита слоја грађанске интелигенције старог режима, који се понашо коректно, и придружених типова који су били склони насиљу и самовољном понашању.
У 1942. години, четници су развили жестоку пропаганду против комунистичких метода. Из дубоких јама, вађени су унакажени лешеви најугледнијих Црногораца убијених у претходном периоду од стране комуниста, уз потресне патриотске говоре и осуде црвене идеологије. На Цетињу је штампан лист „Пакао или комунизам у Црој Гори“. Часопис је био документован многим језивим призорима. Није се морало измишљати – стварност је надилазила сваку маштовиту конструкцију. Што се тиче циљева четничког покрета они су били једноставни: очување предратног система Краљевине Југославије и парламентарне грађанске демократије.
У пролеће 1942, нас ученике колашинске гимназије, окупио је на Смаилагића пољу четнички војвода Љубо Минић који је дословно рекао: „Наш циљ је да уништимо комунисте, најопасније противнике круне и српског народа. После тога, листом ћемо устати против окупатора, да би пружили помоћ савезницима.“ Дакле, главни циљ четника је био фокусиран на очување државног легитимета и спречавање комуниста да узму власт.
Године 1945, сва власт је у рукама Озне. Врши се конфискација приватне имовине и претвара у друштвену, односно ничију. Нова власт у свему жели да створи новог човјека, с новом памећу и расудношћу, која је у потпуној супротности с његовом историјском и биолошком генезом. Живот у цјелини добија карактеристике прве државе социјализма – Совјетске Русије. Све што је у предратној Југославији писано о стаљинизму и његовим страшним методама, могло се на дјелу видјети у Југославији.
На нашег човјека се сручила сила лудости непозната ранијим добима. Наравно, историја човјечанства, од најстарих времена, исpуњена је многим облицима хорди типа Атиле и Џингис Кана. Затим, вјерски ратови са фанатизмом и крволочношћу његових учесника. Револуције, попут Француске из 1789, спомињу се по незапамћеној суровости и најзад, као круна свега, геноцидни и свирепи фашизам. Али, све су то била насиља махом везана за физичко истребљење народа, тјелесно мучење људи, без правих средстава за униптење душевног живота. Права духовна тортура улази у употребу с појавом бољшевичке идеологије, и власти засноване на тој идеологији. Не бити свједок том времену, значи, немати искуства с једним специфичним и незапамћено страшним обликом ништења човјека и човјечности.“
У интервју часопису „Јустиција“, августа 1991 године, који је саставни дио ове књиге, на питање „Постоји ли било какво позитивно искуство комунизма као идеологије и систеам власти које би се могло искористити за неки будући светски поредак?“, Слободан Томовић је одговорио:
-Не постоји! Ако је погрешна парадигма, погрешни су и сви ставови који се продукују из те парадигме. Комунизам је пошао од претпоставке да је насиље – историјска законитост. Према томе, извели су правило за практични живот да све што чине буде насиље. Не постоји никаква могућност да се комунизам, реформом, поправи. Треба да нестане све у његовом имену, знаку, теорији, пракси, институцијама и педагошком узгоју.
