И даље живимо под утицајем секуларних трикова и модернистичке хипнозе из још неумрлог комунистичко-југословенског система. И никако да се издигнемо из тог духовног гроба у који су нас, живе, сахранили они што нису умели да сачувају српске духовне, државне, културне и друштвене завете. Најбољи примјер за то је догма о непогрешивости Дарвинове теорије
Пише: Драгослав Бокан
Никада ниједна Инквизиција, ниједан исламски шеријатски суд, ниједан тужилац у нацистичком Трећем Рајху или Џингис Кановој држави, није имао тако ултимативан однос према тобожњој ”апсолутности истине” својих закона и правила, нити су се онолико љутили и негодовали на најмањи знак покушаја критичког промишљања – као у бизарном случају неспремности на ма какав дијалог у аутистичном самољубљу огрезлих Дарвинових присталица.
Ова разбарушена књижица (чедо свог времена) је постао прилог за сулуду историју нечег о чему се ретко пише. Она припада серији неколико узастопних, упорних покушаја успостављања непогрешивости четворице деветнаестовековних гуруа: Дарвина, Маркса, Феретија (познатијег по службеном имену: папа Пије Девети) и Фројда.
- је објављено Дарвиново ”Порекло врста”;
- излази Марксов ”Капитал”,
- је на Првом ватиканском сабору изгласана догма о ”папској непогрешивости”;
- године се појављује Фројдова студија ”Тумачење снова”.
Ова четворица самопроглашених духовних Императора покушали су да, свако за себе, поткопају највише што могу статику и стабилност хиљадугодишње грађевине до тада познатог света.
Дивљи јуриш ових фанатичних духовних терориста је почео годину дана након Револуције из 1848. године (такозваног ”Пролећа народа”, најшире и највеће друштвене побуне у модерној историји Европе) и трајао је пуних пола века – да би се његове застрашујуће последице осећале, ето, све до дана данашњег.
Тројица ”гностика празног неба” и један хришћански јеретик на високом положају су кренули у револуционарно одбацивање свих дотадашњих знања и спознаја, обичаја и завета, одрекавши се Бога као Творца и Сведржитеља…
Овог пута ћу се задржати само на ”Дарвиновом случају” и то без сувишног улажења у ионако немогућу, и за сваког његовог (чак и најблажег) критичара – опасну расправу.
И пробаћу да будем што краћи, док се не зајапуре и не побесне љутити ђавољи адвокати и радикалне апологете поменутог британског геолога и природњака из 19. века.
Задржаћу се на само једном, екстремно поучном и ефикасном примеру.
За овај пут ће то бити сасвим довољно.
Витгенштајнов следбеник, философ науке Карл Попер је са гнушањем и иронијом одбацивао такозвану ”Дарвинову теорију” са ставом да је ту реч искључиво о ”метафизичком истраживачком програму”, а никако о ”научној теорији”.
Зато што је ”непроверљива” (како каже Попер) и шта год да се деси – биће објашњено „ad hoc“ и увек у складу са том квази-теоријом.
И ма колико се неки елементи Дарвиновог учења измицали логичном и поузданом објашњењу, све ће се увек накнадно усклађивати тако да викторијанске експерименталне цигле остану тамо где их је страствени колекционар буба & инсеката поставио, а овај криви вавилонски торањ на свом (почасном, свечаном) месту.
У оваквом случају нема ни шансе за ма какву проверу, ни могућности оповргавања – чиме се одавно још превазиђене и застареле тезе британског природњака уздижу на ”ниво непогрешивости”.
И немогуће и незамисливо је да се читав овај ”Дарвинов код” за инстант разумевање настанка и тобожње ”еволуције” света – научно провери, анализира и на било који начин доведе у питање.
За праведнички-строге и с правом немилосрдне научне критеријуме то је и крај сваке приче о ”научној теорији”.
Кога занима, све ово о чему пишем може наћи на многим местима у обимном Поперовом делу (рецимо у његовој интелектуалној аутобиографији ”Трагање без краја”, и код нас преведеној).
Не може се у систем ”Отвореног друштва” (којим се Попер прославио и постао политички утемељитељ најлукавијег могућег облика модерног глобализма), са свим његовим манама и недостацима, ушуњати таква сабласна приказа попут Дарвинових ”слободномислећих” и климавих претпоставки (донетих са једног егзотичног бродског путовања ”самофинансирајућег путника, несуђеног англиканског теолога са Кембриџа, који је кренуо да ”прави друштво капетану током петогодишњег пута” на парадном једрењаку ”Бигл”, и успут, колико стигне, ”обави геолошка и природњачка истраживања”)…
Али, овде је нешто много занимљивије од ове евидентне чињенице (коју је изнео Лудвиг Витгенштајн, а поновио и додатно објаснио Карл Попер) о ненаучности магијског призивања духова пагански схваћене Природе и (дословног) ”мешања баба и жаба”.
Бићу веома кратак у изношењу овог застрашујућег и трагикомичног парадокса.
Наиме, један ординарни и нескривени атеиста као што је Ђерђ Сорош, Поперов ученик, не прихвата Дарвиново учење, а толики хришћански (од суда јавности уплашени) верници, га безрезервно, дословно и понизно прихватају!
Дакле, ако нисте разумели у првом покушају – Сорош не прихвата ”дарвинизам”, а одређени кругови у Цркви (чак и у СПЦ) га јавно и без икаквих резерви прихватају као ”датост” и наводну ”научну теорију”!
”Отворено друштво” не признаје ”догму дарвинизма”, а многи од наших духовних пастира и учитеља стају на Дарвинову (по свим критеријумима губитничку, преварантску) страну!
Ето докле може да нас доведе постепено попуштање некритичком суду јавности и сујетна и кукавичка потреба да се допаднемо што већем броју (углавном утицајних) људи. Па макар то било усмерено против и мимо Божије Објаве!
Када год ”духовна” почне да се савија пред ”интелектуалном културом”, снисходећи јој – догађа се болни Пад Истине у међупростор сумњивих и недостојних компромиса.
Истина не сме да тежи ”уверљивости по сваку цену”, посебно онда када је то доводи пред најстрашнија искушења и фаустовски опасно запетљавање у строго овоземаљске вирове и замршене секуларне ходнике, тунеле и лавиринте.