СРПСКA БАШТИНA У ВРАНЕШУ (4)

ДАНАК У КРВИ: Миљанов повратак у завичај и сусрет с мајком

2513

Приредио: Иво Јоксимовић (по књизи „Потоње слово о Пави“)

Кроз предање о повратку једног дјечака одведеног у јањичаре, у Вранешу је сачувано  свједочанство о „данку у крви“. Врло потресно и ријетко у српском народу. Услед протека вјекова и бркања са сличним догађајима, оно губи изворност и добија више варијанти, а потпуно је нагрђено убацивањем у причу незаобилазне Паве. Она је код неких казивача мајка, код других вјерна љуба која чека, код трећих љепотица којом се главни јунак жени по повратку. Поменуто је већ оно предање да је син Павин дошао као војсковођа да казни родни крај због побуне, али није хтио то да учини, потом одлази и гине негдје око Фоче.

Искуство аутора ових редова говори да овакву врста предања морате чути кроз живу ријеч казивача, једино тако се може осјетити његова дубина и увидјети разлог постојања и трајања. Када причу ставите на папир губи се њена основна вриједност – емоција, али ће овдје ипак бити изложена варијанта о повратку једног дјечака која се најчешће може чути у Вранешу.

У Вранешу испод Жубера живјела је нека сирота удовица (Анђелија), са Миљаном сином јединцем. Миљан је имао 14 година када је пукао глас да турски султан прикупља српску дјецу за јањичаре. Анђелија се уплаши и на брзину oжени Миљана младом комшиницом (Павом), али га Турци ипак одводе јер у њему препознају дјечака.

Послије много година, дође турска војска у Вранеш и отабори у планини Лиси, на мјесту које се од тада зове Чадориште. Командант турски препознаје завичај, своје село и родну кућу на другој страни долине, распитује се и сазнаје да у тој кући са снахом живи старица чијег су јединца давно одвели у јањичаре. Он долази у родну кућу као незнанац и пажљиво пропитује старицу: када су јој одвели сина, којег узраста је био, да ли би га препознала послије толико година…

Старица је казала да слабо види али би га сигурно препознала по биљегу изнад лакта лијеве руке, а он тада заврне рукав, саопштава да је он њен Миљан и пада мајци у загрљај. Сам чин препознавања различит је у причама казивача, једна каже да је он био сигуран ко је и да је при прању руку намјерно заврнуо рукав како би га мајка препознала по младежу, друга да је мајка препознала сина по ожиљку на рамену од сагоријева, али је у приповиједању тај моменат увијек дирљив. Оно што је најјаче у предању јесте Миљаново јадање мајци како је у туђини патио и носио родни крај у сјећању, да су му снови помогли да сачува сјећање на своје поријекло јер је сваке ноћи сањао завичај и своје најмилије, маштао да се некако врати, још једном их види и загрли…и када му се пружила прилика то је и учинио иако је тиме ризиковао да изгуби чак и главу.

Прича о дјечаку Миљану је игнорисана од новинара, хроничара и других скупљача народног блага, а све из погрешног увјерења да је прича о женидби „ђетета“ народна глупост. Нико озбиљан не може чврсто стати у одбрану овог предања и тврдити да се све тако одиграло, међутим неспорно је да су Срби женили синове већ од 14-15 година како би их спасили одвођења, што је био већином успјешан начин јер Османлије нијесу растављали брачне другове – осим ако се радило о голобрадим дјечацима.

Да ли је било овако или нешто друкчије, није уопште важно: без повратка не би било ни предања. Повратак давно и заувијек прежаљеног је фантастичан, раван повратку с оног свијета. Сам по себи довољан да се памти и прича. О дјечаковој горкој судбини и његовој снажној жељи да пронађе најмилије. О мајци која практично на самрти дочекује да поново загрли своје давно изгубљено чедо. Срећан трен у трагедији једне породице. Његова суштина је трагика и безусловна љубав, љубав мајке и сина. Зато наша прича не потенцира да је Миљан султанов војник и припадник друге вјере, он је у предању искључиво син који налази мајку. Да ли овој античкој драми треба било какав додатак? Не, наравно, али оно данас има варијанти и наставака као турске филмске серије.

Прекрајање предања врше одређене муслиманске породице из Вранеша, креирајући своје пожељно поријекло. Зато се Миљану даје титула паше и разна арапска имена: Бајро, Ибро, Ахмет. Основна прича се утире припростим додатком: Миљан борави у Вранешу пар мјесеци и ноћу се крадом састаје с Павом, он одлази а она рађа близанце и по његовом аманету даје им имена Мушо и Хасан. Одличан породични педигре: Хасанбеговићи и Мушовићи су потомци једног паше. И наравно, на крају се додаје оно крајње бесмислено „откриће“: при одласку, паша некоме наређује да се мјесто прозове по Пави. Бесмислено зато што је темељ приче поновни сусрет мајке и сина, а онда тај несрећни и њежни син одједном постаје осиони турски паша и наређује да се мјесто прозове по његовој наводној жени, коју нити познаје нити му шта значи.

Од више варијанти предања о данку у крви, неки кажу да се радило о одраслом момку (објављена 1939 и 1974.г.). И ова прича има утемељење у стварности јер су у јањичаре узимани и стасали младићи: Мехмед-паша Соколовић је имао 18, а јањичар Константин Михаиловић у својим мемоарима каже да је имао пуних 20 година када је султан Мехмед освојио Ново Брдо 1455. године, и њега и још 320 младића његовог узраста одвео у јањичаре.

Неке чињенице потврђују реалну могућност повратка барем једног вранешког дјечака. Боравећи у Пријепољу 1574. године, путописац Пјер Лесколапје запажа да је то велика варош Срба који тешко живе зато што је још турски султан Селим I Сурови (1512-1520) оптеретио овај крај великим наметом звани „телос“ који су и тада плаћали (1574). Селим је обећао да ће ослободити даљег данка све породице које добровољно дају по једно дијете у јањичаре, што је већина Срба и учинила, али обећање није испуњено него је од ових и тада узиман редован данак у крви: „сваке седме године од три мушка дјетета из једне куће Турци узимају оно које је најбоље и од њих постају снажни и окретни јаничари“.

Дакле, у доба султана Селима родитељи су давали одраслије синове. Наравно да је неки од њих могао касније пронаћи завичај. Управо у то доба је у Вранешу живио Пава Радовић, па ако је он султану дао једног сина који се вратио, ето јединог рационалног објашњења откуд Пава у предањима. Али, након два-три вијека заборава, све је побркано. Овим се насложило довољно коцкица да паметном не требају легенде о жени Пави и њеним зеленим ливадама, пашама, беговима, порођајима, аманетима, гробовима и кривотвореним знамењима.

Примјетно је доста историјских неистина у овим предањима. Ради веће драматике, народ говори о „сиротој удовици“, „сину јединцу“, одвођењу ожењеног дјечака итд, међутим истина је да су Турци узимали тек треће мушко дијете, искључиво неожењене и само дјечаке (момке) чија су оба родитеља жива. Мајка дјечака је могла бити удовица само када се он вратио.

Вранешко предање о данку у крви је шекспировски драматично свједочанство о трагичним дешавањима у животу наших предака током владавине Османлија. Оно је усмени љетопис и историјска легитимација уписана у генетски код православног живља овог поднебља, живи споменик трагике вранешких мајки у вријеме сурове османске деспотије и једино сјећање на судбину њихове отете дјеце. А овај текст глас против свих који свједочанство о трагици наших предака уништавају, касапе и претварају у бљутаву севдах причу о Пави и Ахмету.

Отуда потреба да се раздвоји жито од кукоља и изворно предање о данку у крви спаси од тривијалне приземности коју су нам презентовали чак и неки еминентни историчари. Они који не схватају суштину, дубину и вапијућу поруку изложеног предања о данку у крви, не би се требали бавити ни читањем а камоли обрадом наше прошлости.