ГРИМОВАЊЕ

Да ли је умро рокенрол?

1204

У данашњим околностима, прави умјетници или постају маргинализовани или постану шрафови глобалног строја радећи за оне против којих су се борили. Срећом, рокенрол ипак живи, али да би се до њега дошло, мора се уложити интелекуални напор

Пише: Небојша Ђукановић Грим

За данашњу рок музику је карактеристично да она сама не игра главну улогу, јер није више сама себи циљ ни сврха. Данас, ако се извођач или умјетник не повинује законитостима тренда, моде и тржишта, готово да нема никакве шансе.

Бавити се умјетничким приступом у популарној музици, данас могу само изабране и доказане величине. Сличан искорак умјетника чија је каријери у настајању или дјелује ван неког тржишног центра, то доноси естрадно-финансијско самоубиство (на својој кожи то осјећам све вријеме бављења музиком).

Са друге стране новчића, данас живимо у времену невјероватних техничких достигнућа и брзине протока информација. Данас је на дохват руке информација за готово сваку ствар коју можемо замислити. Управо та превелика брзина је узрок да се више ничему не посвећује пажња у обиму неопходном за упознавање и зрење разумијевања. Зато све бива површно и условно речено презаслађено.

У таквим околностима, обична јединка, нити има времена да се посвети пјесми (животном проблему, љубави, умјетности, духовном…) ако јој мелодија није скроз упрошћена и превазилази пар хармонија, или та јединка нема развијене рецепторе за префињен умјетнички израз и поруку, а што је најтужније, ОНА то и не жели.

У овом времену, прибјегава се  лаким нотама које обезбјеђују проходност. То се и глобално дешава, а највјероватније је намјерно пројектовано да би се појединац обезличио до те мјере да изгуби било какву индивидуалност, а самим тим и критичку мисао. С тим у вези и рокенрол је постао нека врста меинстрима – главног тока, гдје се ствара по строго зацртаним захтјевима тржишта и уз благослов корпорација које усмјеравају „ток свијети“.

У данашњим околностима, прави умјетници или се предају, или постају маргинализовани, или се једноставно препусте тренутку и постану шрафови глобалног строја радећи за оне против којих су се борили својом музиком. Зато многи извођачи и бендови промијене своје лице током каријере и постану буквално своје антитезе.

Срећом, рокенрол, ипак, живи; чува се у малим, али убитачним флашицама, али да би се до њега дошло, мора се уложити и интелекуални и естетски напор, проћи преко многих примамљивих али лажних аутора и пронаћи оне скривене али праве, а ти прави живе са својим изразом упркос модама, трендовима, захтјевима тржишта и боре се сопственим оружјем на свим фронтовима. Можда долази вријеме када ће Изидин вео спасти, а многи отворити очи и преокренути смисао својих живота.