Поглед на оснивање Народне странке са дистанце од 27 година

Да ли је Народну странку формирала Удба?

3019

Не спорим да је било шпијуна, и ДБ-ових и војних, у НС и њеним органима, које су они убацили када смо кренули са формирањем. У шали питао сам Павла Булатовића, тада министра полиције Црне Горе, да ли нас прислушкују, на шта се он насмијео и рекао: „Зашто да вас прислушкујем када ми после сваког вашег састанка њих пет дође да реферише“

 Пише: Момир Чабаркапа

Кажу да је после битке лако бити генерал, али мени ни после 27 година од оснивања Народне странке, није нимало лакше, нити сам паметнији да бих нешто са дистанце промијенио. Дакле, када бих опет почињао, све би било исто, јер тешко да је и могло другачије, и боље, у констелацији ондашњих друштвених односа и политичких прилика.

Спонтана идеја нас четворице иницијатора (Шћепан Вуковић, новинар и књижевник, Миленко Пура Мирановић, директор „Машинопромета“, трговац аутомобилима, Милорад Поповић, новинар и ја) да објавимо провокативну информацију да ће да се формира Народна странка, „прва у Црној Гори која НИЈЕ АНТИСРПСКА“, била је мамац који вјероватно десетине маркетиншких стручњака не би смислили. Или не би одобрили такво прво обраћање новог политичког субјекта. Иако ненаметљива и скривена, порука је изазвала прави политички потрес у ондашњој Црној Гори јер се, такође скривено, АНРИСРПСТВО ПОДРАЗУМИЈЕВАЛО, а „црногорство“ нападно форсирало. Зато су притајени Срби једва дочекали што их се неко сјетио и да обећава да их макар неће кињити!

Када се имају у виду касније политичке метаморфозе професора народне књижевности, др Новака Клибарде, првог предсједника Народне странке, наравно да се поставља питање да ли је он био прави избор и да ли би посао око формирања странке и БУЂЕЊА СРПСТВА неко други обавио боље и успјешније? Мој одговр је НЕ! За оно вријеме, у онаквим приликама, он је био прави и, чини ми се данас више него онда, једини могући избор. Оно што је мене  опредијелило да преломим да се њему понуди лидерска позиција, показало се и плодотворнијим него што сам очекивао.

Без сумње, као надарен оратор и наратор, поткован народном књижевношћу и Његошевом мудрошћу, није имао такмаца који би могао да од њега суптилније погоди у душу и танана осјећања „зачауреног“ црногорског српства које је деценијама затирано на перфидан начин. Његове говоре „из главе“, по Црној Гори и Херцеговини, у којима се често позивао на народну књижевност, Његоша и друге великане српске културе и историје, државнике и јунаке, илуструјући тиме јединство народа и простора, није могао да осмисли неко ко у то није вјеровао. Ма колико се он данас упињао да докаже како је био „заведен“ и „доведен да обави неки прљав посао“, демантују га и одају његови јавни наступи из тог времена. Не само ријечи него и говор тијела и гестикулације кажу да је вјеровао у оно што је изговарао.

А ако му је лакше да се „брани“ причом да је „доведен“ и „заведен“, онда могу да  кажем да је, јањичарски сјајно, одрадио посао поновног буђења српства у, замало расрбљеној, Црној Гори. Као последицу тога имамо да се данас, и у даље неслободној Црној Гори, бар трећина становништва изјашњава да припада српској нацији, а двије трећине да говоре српским језиком.

Тада када смо оснивали Народну странку, Србином се у Црној Гори није писао нико, или скоро нико, јер се, ето, сматрало да је црногорство исто што и српство. Када сам неким комунистичким политичарима, још прије настанка Народне странке, постављао питања: зашто се „кад је исто“ не изјашњавате као Срби, јер то је старије од Црне Горе и црногорства, само би одмахнули руком. Мени је и то било довољно да закључим да се наставља перфидно расрбљавање Црногораца. То (не)дјело је наставила чак и партија Момира Булатовића, коју је он преузео на крилима српства. Наиме, те године када је „младо црногорско руководство“ зајашило власт у Црној Гори, био је попис становништва и они су се, сви до једног, и то јавно, уписали као Црногорци. Код мене је то прелило чашу и отуда она одредица „прва странка која није антисрпска“!

Дакле, у оно вријеме док сам сарађивао са Килибардом, био му заштитник и савјетник за многе ствари, мада формално за односе с јавношћу, и када ме је “слушао к’о мало дијете“, како су неки примијетили (и плакао је на мом рамену када му је било тешко) он за српство и Народну странку није могао да буде бољи. Није он био „ознојени“ – радикални националиста, или „великосрбин“, већ златоусти господин који је суптилно погађао у танане нити душе народ који је пола вијека био обезглављен и денационализован. Зато сам га неколико пута и сачувао од неких радикалних чланова који су жељели његову главу, поред осталог и зато што им није био довољно „националан“, што је значило да није био загрижен. Да смо наставили заједно ко зна докле би Народна странка догурала. Мислио сам, пошто смо се, након скоро годину дана битисања, ослободили „радикалне групе“ у странци, да наступа мирнији прериод. Дошли су и неки нови људи са биографијама умјесто митингашких парола, а и он се мало избирикао, па ми се учинило да ће моћи даље без мене. Али, испало је, преварио сам се. Оставио сам га као недоношче од годину дана и он се изгубио и убрзо кренуо странпутицом. То је једино што себи замјерам у вези са формирањем Народне странке.

Нараво, када би сте га данас питали, рекао би да ме се не сјећа, да нисам ни постојао у његовом животу… Али, то је већ његов, а не мој проблем! Сенилност иде с годинама, а исфорсирана сенилност са нечистом савјешћу.

Од самог почетка се спекулисало ко је основао Народну странку, ко стоји из ње? Шириле су се разне гласине, а најчешће да је она „чедо“ Државне безбједности, како се тада називала тајна полиција – час српске, час црногорске. Говоркало се да је све странке у Србији основао тамошњи моћни шеф ДБ Јовица Станишић, па је та мантра пренијета и на Црну Гору. Килибадри је, касније, када се „пробудио“ и „утврдио“ „да је заведен и да је био у велиој заблуди“, добродошла та прича да се оправда пред новим газдама: да му је ДБ подметнула лидерство у Народној странци зарад својих великосрпских интереса, па је и сам прихватио ту мантру и ширио је колико га је грло носило и докле су Милови медији допирали.

Поручивао сам му тада, јер је био потпредсједник Владе Црне Горе у чијој је надлежности био и ресор безбједности, да искористи положај и нађе документа о умијешаности ДБ у формирање НС и његово довођење у њу, и ако тамо има неког од иницијатора НС нека то слободно јавно публикује. То му поручујем и сада јер и даље је у прилици да дође до тајних докумената, пошто су његове газде још на власти. Али, зна да нема шта да нађе сем ако он лично није био њихов човјек, а да ми нијесмо знали, о чему се такође спекулисало. Наводно је раније радио за ону, комунистичку, УДБУ па су га касније, када је већ увелико руководио НС, уцијенили и он се „пресвукао“.

Мада је мени ближа верзија да су га „пресвукле“ и „опасуљиле“ Милове паре. Како било, то је његов избор и проблем, ако је. Наравно, лакше би ми било да ни једно ни друго није тачно већ да је једноставно „прогледао“ у касним седамдесетим годинама живота! А најлакше када би он био човјек из оног вица: Када је видио да му се приближио крај, један стари, доказани, антикомуниста, рекао је дјеци да нађу везу да га хитно приме у комунистичку партију. Кад су га они згранути упитали зашто, одговорио је: „Боље да умре један њихов него један наш“!

Елем, колико год неко покушавао, неке биографије не могу да се „оперу“. Таква је и Килибардина, иако му, судећи по свему, није баш сваки њен дио драг!

Дакако, не спорим да је било шпијуна, и ДБ-ових и војних, у НС и њеним органима, које су они убацили када смо кренули са формирањем, што сам и сазнао када сам већ био далеко од странке. Али тада, једном приликом сам у шали питао Павла Булатовића, тада министра полиције Црне Горе, да ли нас прислушкују, на шта се он насмијео и рекао: „Зашто да вас прислушкујем када ми после сваког вашег састанка њих пет дође да реферише“. Рекао сам му да је ипак боље да прислушкује, ако хоће праве информације, јер шпијуни знају да досоле, да би себи дали на значају, са чиме се сложио.

Оно што ће се касније догађати с Народном странком, типично је српско: два Србина – три партије. Дијелио је, јадницу, свако ко се једном појавио на телевизији и уобразио да је рођени вођа. Или је од Мила добио неку цркавицу. И на крају није остало ништа од ње, а нијесу много боље прошли ни они који су се одијелили. Са неким новим, добро усмјераваним „килибардом“, ово вријеме би било идеално за обнову оне некадашње, аутентичне, „наше“ Народне странке. Али, бојим се да на црногорској политичкој сцени таквог лидера за сада нема!

Додуше и времена су друга.