Скидање прашине

Чувени новинар „Политике“ у чардаку Данице Кораћ!

4032
Григорије Божовић

Припремила: Даница Кораћ

Чудни су путеви Господњи. Моја прича „Како је бегова ћерка постала Даница Кораћ“ изазвала је огромну пажњу када је „Седмица“ објавила априла прошле године. Тражећи ових дана фотографију моје прабабе Данице, пошто се београдска „Политика“ заинтересовала да напише причу, налетјела сам на путописну књигу чувеног предратног новинара „Политике“, Григорија Божовића, и у њој репортажу о његовој посјети Ђукану и Даници Кораћ. Ево шта је прије девет деценија написао Божовић, а потом прочитајте и његову фасцинантну биографију

Пођосмо даље уз реку кроз Ивање. Под широким брдом, на састанцима неких потока који грађаху ову реку, указа се широки и ишарани чардак бега Ћоровића, на три ката и у каменој авлији, као Бардовци крај Скопља. Крај ње двоспратна и окречена кућа, клисом такође покривена, а без ограђенога дворишта, властити стан учитеља Ђукана Кораћа.

Пролазимо сокаком кроз бујне кукурузе и воћњаке, поред беговских и учитељских градина за поврће, лубенице и диње. Примичемо се тако уморни, већ у сутон, кући једнога ваљанога просветнога радника, вреднога привредника и одличнога домаћина. Тако ми је уз пут причао професор Боричић и стално уверавао да му не можемо учинити зулума ако му свратимо на преноћиште. Ја сам с тешком муком пристао, јер сам видео да је зла година. На целом овом путу, ово ми је свега други конак изван ханова и гостионица.

Пригнасмо коње кући и испред врата кликнусмо домаћина. На вратима се одмах указа његова госпођа, кршна Бихорка, врло отмена изгледа и помодно одевена, као да је у граду. Око ње њена деца, и женска и мушка, напредна и беспрекорно одевена и обувена. Она познаде Боричића и једним господским замахом руке даде знак да сјашемо:

– Изволите. Добро сте дошли! Биће нам драго у овој сељачкој самотињи. Ђукан је горе на гувну. Вршемо пшеницу. Сад ће доћи. Обрадоваће се.

– Зар на овој години и кад нас је оволико? – рече Боричић.

– И да вас је још толико! – одговори Ђуканова госпођа Даница.

И као у каквом средњевековном замку. Деца се растрчаше да зову оца, госпођа нам је донела каву, а служавка сапун и убрусе да се на чесми крај куће умијемо. Нису заборавили ни чисте чарапе ни папуче.

Испред хамбара прострт већ ћилим и по њему дебеле овчије коже да се мало одморимо. Бејасмо на догледу беговске куће, па прекрстисмо ноге како у крају приличи. И док се обређивасмо срчом охлађене ракије стиже и домаћинов момак, те спреми наше коње и натаче им зобнице. Да видимо да није превара: у брдима прво коњ па јунак!

А затим? Све по реду. Јагње се спремало, тепсије доносиле из суседства, лупале оклагије и штектала сита на наћвама. Домаћин нам стиже тек кад је свршио свој посао и кад се спустило вече. Па да видите како. Пут од гувна до куће, сасвим је стрм, те се жито преноси на раменима. Испред њега више радника носе по врећу, а за њима и он, такође, са врећом на снажним плећима.

Кад је збаци у хамбарски трем, он нам приђе са поздравом. Гледам га и чудим се. Здепаст и снажан је учитељ Кораћ. У чистој белој кошуљи без колира, избријан, у беспрекорном лакшем оделу енглескога сукна. У новим ципелама. Како му, мислим, није жао да прашњави оваку одећу при вршају? А он се само осмехује као да хоће да рекне: није право да жалим кад радим.

Ђукан Кораћ

Одиста он ради. Одличан је учитељ, купио је овде кућу, стекао једно угледно добро и обрађује га врло корисно. Има нешто стоке, воћњак, пчеланик. Живи као властелин. А врећа коју је донео са гувна тежила је, чини ми се, шездесет ока.

Уђосмо потом у пространу кућу, савремено намештену. Нашао сам ту и књига и часописа и новина. Вечерао затим и преноћио не као у Бихору, но као у сред Беча. Јео сам добро и спавао у удобној постељи. Али, изнад свега тога била ми је слађа потврдна појава једнога учитеља у народу, његово ново апостоловање, његов културни утицај и пример у заборављеном Бихору.

О АУТОРУ: Григорије Божовић, рођен 1880. године у селу Придворица код Ибарског Колашина, школовао се у Скопљу, Москви и Цариграду, а након тога постао професор призренске богословије, предсједник призренске општине и посланик Народне скупштине. Један је од најзначајнијих писаца у периоду између два свјетска рата.

Објавио је четрнаест књига, од којих осам збирки приповједака, док преостале чине путописи, накнадно, сабрани из ,,Политике“, чији је био стални и угледни сарадник.

Пред крај Другог свјетског рата, комунисти су га стријељали, а његов књижевни опус остао је скоро непознат широј читалачкој публици.

Суд је 2008. године установио да му је суђено из политичких и идеолошких разлога, а да му је неоснована, најтежа казна изречена јер је био антикомуниста. Суд је у процесу рехабилитовања установио да је Божовић био и личност која је настојала да на просторима сукоба зближи припаднике различитих вјерских заједница и различите народе, Србе, Муслимане, Албанце, па и Бугаре. Наводи се да је био ангажован у националном раду, а да је искуство живота у мултинационалној средини, на Косову и Метохији, преточио у књижевна дјела – око 180 приповједака и 440 путописа.

Неправедно заборављени писац, на чију је биографију још неправедније бачена мрља, обилазио је разне крајеве Балкана и свједочио о тешком времену и људским судбинама.

Овај путописац је са посебном емоцијом дочарао ,,велики шумовити и красни четвороугао између Плава, Бијела Поља, Нова Пазара и Митровице на Косову“. Пројездио је кроз (Ибарски) Колашин, Штавицу, Бишево, Пештер, Будимље, Полимље и Бихор, па се тако нашао и у мом селу, Ивању.

Дјелује нестварно и за мене очаравајуће податак да се један од најбољих писаца тог времена нашао у Ивању и коначио код мог прађеда, Ђукана Кораћа, о чијој сам љубави са беговом ћерком писала прије 10 мјесеци:

Како је бегова ћерка постала Даница Кораћ