,,Када људима дате слободу да раде шта желе, они обично имитирају једни друге“ (Ерик Хофер). Млади људи у Црној Гори су одлучили да имитирају једни друге у ћутању.
Пише: Даница Кораћ
Човјек је мисаоно биће и као такво је способно да мијења свијет око себе. Међутим, млади људи у Црној Гори су се опредијелили за линију мањег отпора, да не мисле својом главом, да траже јасне координате свог дјеловања и да живе у ,,сигурности“, несвјесни да су управо они једна од највећих слабости овог друштва.
Поразно је сазнање да су млади људи конформисти, спремни да прихвате мишљење и понашање других људи, а да на то уопште нијесу присиљени. Они живе у наметнутим условима и не раде ништа да то промијене. Они не желе слободу јер слобода подразумијева одговорност. Млади су неодговорни према себи, према својим родитељима и према будућим генерацијама.
Незаинтересовани за друштвене проблеме, они ходају ,,по добро утабаној стази и гађају камењем оне који показују нови пут“ (Волтер). На тај начин показују несигурност у себе и своје знање. Ходају путем без повратка.
ЋУТИ, МОЖЕ И ГОРЕ!
Зашто су млади пасивни? Одакле потиче то? Пада ми на памет неколико одговора. Прво, ћутање је наследно. Наши родитељи, бабе и ђедови су ,,Титова дјеца“, они су дуго учили да слушају и ћуте. Тако неријетко, ако покушате да се побуните против неправде, од старијих људи ћете добити одговор ,,Ћути, може и горе да буде“. Тако се ствара зачарани круг због којег ће се врло тешко нешто промијенити у нашем друштву.
Друго, омладина се води паролом ,,муко моја, пређи на другога” и тако са својих леђа скидају одговорност, вјерујући да ће неко други да ријеши њихове проблеме. Вјерују да ће вјечно моћи да живе на ,,грбачи” родитеља и да иду ,,с кафе на кафу” на рачун бабине пензије.
Свакодневно гледамо како се у свијету одржавају студентски протести и због најобичнијих ствари. Код нас се то не дешава. Студенти размишљају само о журкама и путовањима. То што ће касније, већина њих, окачити диплому ,,мачку о реп” изгледа није њихова брига.
Већина младих има мишљење да они као појединци не могу ништа да промијене и тако се препуштају конформизму који их води право у друштвено-моралну каљугу. Сви све виде, сви све знају, сви све чују, о свему причају али нико не реагује, а онога ко реагује прогласе лудим.
ТО МЕНЕ НЕ ИНТЕРЕСУЈЕ
Код нас постоје два укоријењена мишљења и то да је ,,политика игра, а да ми ту не би требало да се мијешамо” и да би свако требало да гледа своја посла, па макар му посао био испод граница достојанства.
Бог је човјеку дао моћ говора и тако нас привилеговао у односу на остала жива бића. Упркос томе, многи се опредјељују да не користе ту моћ. Вјечно ћуте и не тиче их се ништа што се дешава у друштву. Одржавају се на животном минимуму са страхом да би неко и то могао да им узме, а с кољена на кољено преносе само тишину без поноса.
