бисери мудрости

Како је Жарко Видовић дефинисао нацију!

1602

Ставови Жарка Видовића о нацији, пркосили су сваком модерном (и постмодерном) мишљењу. Инсистирајући на улози Свете Тројице и православне цркве у националној историји, Видовић је дао најбољу анализу српске нације, али је истовремено своје тезе учинио непопуларнима код колега и, чак, неприхватљивим за савремену науку која почива на секуларним премисама

Неколико је појмова који се стално појављују у философским разматрањима Жарка Видовића (1921-2016). Једна од тема којима он посвећује много пажње јесте управо нација, а међу кључним појмовима за њено одређивање истичу се највише историја и црква. Становиште Жарка Видовића се знатно разликује од политиколошког сагледавања нације као производа државотворне свести, или од етнолошког виђења нације као аксиома. Он нацију објашњава као велики колектив основан на осећању заједништва, као друштво коме држава треба да буде евентуална последица а не услов и узрок.

Позабавимо се прво Видовићевим схватањем историје, као битног појма за разумевање нације. По њему, историја није низ догађаја који се смењују у времену, већ управо обрнуто – историја је очување идентитета без обзира на проток времена и догађаја, те на смену генерација. „Историја је континуитет (непрекидност) једне заједнице у њеној идентичности сачуваној кроз векове.“ Или: „Историја је живот једне заједнице која у континуитету, кроз векове, чува свој идентитет … као да нема смрти, ни времена смрти! Људи умиру али духовна заједница живи, јер човек је смртан, а историја је бесмртност“

Историја, зато, као ванвремени идентитет заједнице, јесте духовна категорија, недоступна рационалној мисли. „Велика је и дубока, дакле, тајна историје“, пише Видовић, „јер то је тајна осећања заједнице, тајна морала (спремности на жртву), тајна љубави“.

Највећа и далеко најзначајнија заједница је она између Бога и људи, те је и Свето Писмо књига која о тој заједници говори: „Свето Писмо је зато пророчка реч о тајни историје; а то је реч коју – кроз уста пророка – изговара сам Дух Свети, једини творац заједнице људи с Богом, дакле, једина сила историје!“

Тако, „историјска заједница је изнад времена као и сам Бог, јер историјска заједница је заједница људи с Богом, заветна заједница“. Заветна је, наравно, јер је Бог начинио завет са људима, прво Стари Завет са Јеврејима а затим и Нови Завет са целим човечанством. Зато се свака савремена заједница која уважава Бога и која има у својој историји савез са Њим може назвати заветном.

Он везу између Бога и људске заједнице објашњава и на следећи начин: „Заједница је заједница зато што се људи у њу укључују спремни да жртвују своје интересе за ту заједницу, а не да би од заједнице наплатили своје чланство у њој“. И даље: „Бог је жртвовао Свог Сина јер само жртвом се ствара заједница. Е, видите, чак и Бог је Сина жртвовао да би створио заједницу. Апсолутно није могуће стварати заједницу без спремности изабране елите, духовно изабране, да се жртвује за ту заједницу. Само та жртва ствара ту заједницу. Дакле, то није интересна заједница, него заједница љубави“.

А српски народ он види као заветну заједницу сходно светосавском и косовском завету, којима је одређена српска историја, када су Свети Сава и после њега Свети кнез Лазар направили завет са Богом и жртвовали се за свој народ.

Заједница људи са Богом и међу собом остварује се као „тајно збивање у човеку“. Човек се као личност остварује само у заједници, у љубави са Богом и ближњима. Постојање историјске заједнице у човеку се види по присуству морала и спремности на жртву. „И као што је Исус Христос сам понео грехе свакога од нас, до краја света и века, као што је платио и уназад све до греха праоца Адама, такои сви који се жртвују за углед заједнице показују спремност да плате дугове својих предака, да се покају у њихово име и да тако очувају морални поредак и саму заједницу, али и ослободе будућа поколења од тога плаћања“, сматра Видовић.

На другом месту пише Видовић: „Значај историјске свести је у томе што се појавом те свести (у предању мита, легенде, поезије, трагедије, литургије) једна генерација поистовећује с претходном, налази свој идентитет у претходним, па и давно изумрлим генерацијама. То значи да се онда претходне генерације, у тој идентификацији, у том идентитету, прошле генерације јављају као живе пред очима наше генерације“.

Жарко Видовић јасно разликује западну од источне, православне националне свести. За њега Запад и Исток нису просторни, географски појмови, већ духовни: Исток није позиција излазећег сунца, већ место појављивања нетварне светлости – тако се Исток находи и у, на пример, православном манастиру у Калифорнији.

На Западу је француска револуција убила краља кога је доживела као оличење Бога на земљи, сматрајући да са надсталешком републиком започиње нову историју. Слично размишљање о одвојености, сукобу историје и монархије обележило је и америчку револуцију. Заједно са тим, маргинализовање вере и цркве те доминација секуларизма чине данас нацију све мање могућом.

Секуларна духовност, која се одрекла друштвеног значаја цркве  и опште вере у Бога, уместо благодати Светог Духа приписује самом човеку трансцендентност а држави моћ и узвишеност налик светости и гаји према њој својеврсно обожавање.

Па, чак и римокатолицизам, са својом организацијом цркве, подржава светску, универзалну (и империјалну) заједницу. Дотле се „у православљу хришћанска вера јавља као вера нације,  црквени сабор народа“. Проблем Срба је у томе што су, иако одавно имају своју заветну заједницу, за њу преузели западни назив „нација“ и тиме прихватили све што са тим иде и што одатле произлази, а то је однос према историји као према низу догађаја који су у неком тренутку довели до стварања државе из које је произишла нација.

Ствари, по Видовићу, стоје управо супротно, као што смо видели да он доказује: нација претходи држави, док је њу саму уобличила и однеговала црква. Сама реч нација потиче од латинског natus, рођен, сугеришући међусобно сродство њених припадника. Ово представља рационализацију тајанствености националне заједнице, која се, у ствари, први пут појављује у православљу као заједница уобличена аутокефалном црквом.

Жарко Видовић се није бавио вером и црквом са богословског становишта, већ световним питањима, али са уверењем снажним и превасходним, какво имају богослови, да Господ Створитељ и Сведржитељ присуствује у свему, па и у постојању нације. У православном свету се све благословене заједнице сматрају „црквом у малом“ – како породица или манастир, тако и нација, с обзиром да се реч „народи“ спомиње на више места у Светом писму, чак и устима Спаситељевим.

Данас, у про-западном свету, који је производ разних револуција, за нацију нема места, као што је нема ни за цркву – и све мање га има и за остале спонтане (духовне) заједнице. Да у том погледу мишљење и анализа Жарка Видовића нису погрешни доказују и независни мислиоци, као што је, на пример, ђакон Ненад Илић када каже: „Систему данас нису потребне хомогене групе које штите своје чланове, имају своје аутономне вредности и циљеве, снагу, већ пре свега изоловани, незаштићени потрошачи, који су нешто што се може лако статистички контролисати и користити“.

Ставови Жарка Видовића о нацији, које је он без уздржавања износио, пркосили су сваком модерном (и постмодерном) мишљењу. Инсистирајући на улози Свете Тројице и православне цркве у националној историји, Видовић је дао најбољу анализу српске нације, али је истовремено своје тезе учинио непопуларнима код колега и, чак, неприхватљивим за савремену науку која почива на секуларним премисама.

(одломак из студије „Како је Жарко Видовић објашњавао нацију са хришћанског становишта“, Јелена Миљковић Матић, Институт за политичке студије, Београд)