Знамените личности

Кратер на Мјесецу зове се по овом Бокељу!

2378

Спиридон Гопчевић (1855–1928) био је српски историчар из Трста, поријеклом из Херцег Новог. Био је и астроном, ратни извештач, полиглота и писац. Исписао је много сјајних страница бранећи српство, нарочито о Косову и Македонији…

Потиче из српске породице из Трста, која се онамо доселила из Херцег-Новог у вријеме када је тај град био духовни центар Срба. Ту je код тршћанског милионера, његовог оца, грофа Спиридона Гопчевића (имао је исто име као и син) у Трсту у гостима радо бавио и велики Његош, његов сродник. Новосадски часопис „Даница“ је објавио Његошеву песму под називом „Пировање“, за коју стоји у напомени да је настала „У Тријесту, 7. декембрија 1850. код г. Спиридона Гопчевића“. Гроф Гопчевић је финансирао штампање првог издања „Горског вијенца“, у Бечу 1847. године.

Рођен је у љето 1855. године у „Гопчевића палати“ на Великом каналу у Трсту. Отац му је био највећи трговац  у Трсту, а мајка Лујза родом Еманова била је Бечлијка. Без оца је мали Спиридон остао кад му је било шест година, а без мајке у осамнаестој. Отац имењак „први притежилац лађа“ и велики трговац аустријски, пропао је током једног великог шпекулантског подухвата. Он је након финансијског слома из 1856. године, када су му током рата страдале 32 лађе са купљеном храном (житом) у Азорском мору, полудио и у бечком санаторијуму извршио самоубиство.

Млади Шпиро је завршио гимназију у Мелку, а у Бечу трговачку школу и конзерваторијум. Затим се за своју душу приватно школовао – „одао историјским, географским, милитарским (војним) и наутичким (војно-поморским) студијама“. Афинитет показује и према лингвистици; наводно је учио 28 језика, од којих је тај полиглота говорио 13.

Између 1872-1892. године путовао је непрекидно; прошао је цијелу Европу, Сјеверну Америку, Малу Азију, био у Сирији, Палестини, Мисиру, Сибирији итд. Велики неуморни авантурист духа и тијела био је по много чему не превазиђен. Године 1892. живио је у Цељу у Штајерској; био је то мали предах пред поход у Далмацију.

Живот је у младости провео бурно као ратни извештач и новинар са балканских ратишта. У браку ће добити нови полет ка другачијим активностима. Био је ожењен аустријском племкињом Фани Манора Пласковић из Моравске, те уз подршку њене породице отвара 1893. године приватну („звездарницу“) опсерваторију, на острву Мали Лошињ, коју назива по њој Манора. Гопчевић је био управник те звездарнице у периоду 1893-1909. године. Имала је та установа највећи телескоп на Балкану, који се сачувао.

Под псеудонимом Лео Бренер, објављује мноштво опажања Меркура, Венере, Марса, Јупитера те Сатурна. Као признање за обиман посао један кратер на Мјесецу добија име по њему Лео Бренер. Шпиро је пропагирао астрономију и том циљу издавао и свој лист са том тематиком „Astronomische Rundschau“.

Спиридон је био изузетно плодан писац, који је за кратко вријеме исписао обимно и интересантно штиво. Прво дјело му је објављено у Лајпцигу 1877. године и то на њемачком језику: „Montenegro und die Montenegriner“. Књигу је посветио Даринки, удовици црногорског кнеза Данила.  У том спису је иначе критиковао црногорског владара кнеза Николу Петровића, са којим је био у сукобу. Убрзо је објавио историју црногорско-турског ратовања 1876-1878. године.

После бављења у Црној Гори, велики авантуриста је слично прошао међу Албанцима па Бугарима. Након доласка у сукоб са владајућим круговима тих земаља, Гопчевић би их писањем разобличавао. Уследила су затим друга у доброј мери интригантна дјела о Албанцима и Бугарима, попут: „Oberalbanien und seine Liga“  и „Bulgarien und Ostrumelien“.

У Бечу је 1889-1890. године издавао један часопис и један дневни лист (Wiener Tagespost). За тринаест година Гопчевић је објавио двадесет опсежних дјела и брошура (попут „Истина о Македонији“ из 1890.), један роман („Беата“), шест новела, 250 „милитантних и маритимских“ чланака, 30 научних радова, 85 белестристичних чланака, те 1350 политичких и расправа у чак 76 разних часописа.

Након „разлаза“ са Бугарима, због писања о бугарским злочинима у Пироту, Спиридон се најзад окреће свом српском роду. Од тада он је са страшћу каква се ријетко среће, исписао много сјајних страница бранећи српство, нарочито у Македонији. Између осталог рад Спиридона Гопчевића по Јужној Србији и Македонији тек сада долази до изражаја те му се придаје велики значај, у којем детаљно описује становништво тог подручја од Скопља до Солуна, те од Приштине до Верије, обичаје српског народа у том подручју, разговоре са локалним становништвом, исповијести Срба и Цинцара те исламизацију, појелињење, бугаризацију и албанизацију истих, а прије свега уз помоћ сионских ‘ћери, организацију, која је финансирана с’поља, те отварање бугарских гимназија за описмењавање српског становништва, одрицање од слављења крсних слава и сл.

Најзначајније дјело из ове тематике је „Стара Србија и Македонија“. Написао је и књигу „Црна Гора и Црногорци“, коју је жестоко критиковао Бернхард Шварц због наводне пристрасности на штету Црногораца.

Иако у Трсту, Спиридону је увијек било блиско српство, Црна Гора и Србија, његова је породица била велики добротвор српског народа, те га је помагала у устанцима. Помогао је Његошу, у Бечу 1847 године, да обајви „Горски вијенац“. Из Лондона је 1849 године послао муницију за Црну Гору, а у априлу 1851 године упутио је пушчану муницију, 1600 топовских метака и салитре. Током гладних година бесплатно еј дијелио живто народу у Боки и Црној Гори.