ЦРНА ГОРА ЈЕ И КРОЗ ИСТОРИЈУ БИЛА ПОПРИШТЕ ПЉАЧКЕ ОД СТРАНЕ СВОЈИХ ВЛАСТОДРЖАЦА

Црногорско тајкунско предање

4981

 

ПИШЕ: Донко РАКОЧЕВИЋ

Магазин Форбес је представио листу свјетских богаташа, на којој се налази и породица бившег премијера Мила Ђукановића, са иметком од 167 милиона долара! Не тако давно, утицајни њемачки недјељник “Шпигл” је Мила Ђукановића поставио на 22. мјесто по богатству међу свјетским државницима,.

Но, ако мислите да је то преседан у црногорској историји, грдно се варате. Сем дјелимичног затишја у четири и по деценије комунизма, Црна Гора је кроз читаву своју историју била поприште најстрашније пљачке од стране њених властодржаца.

 Још у вријеме владике Петра I Петровића Његоша, један Црногорац је примијетио да су у првим органима државне власти углавном засјели владичини рођаци. Он је владику приупитао: “Одакле су били Христови апостоли?” Када му је владика набројао одакле су апостоли били, овај му је рекао: „Ето видиш, од разнијех мјеста, а ови твоји сви с Његуша.“

 

ПРВИ ЦРНОГОРСКИ ТАЈКУНИ

Но, тек доласком на власт књаза Данила, ствара се права тајкунска организација, налик данашњој. Све трговачке и зеленашке радње преузео је Данилов брат, војвода и предсједник Сената, Мирко Петровић. Бројни њихови рођаци, пријатељи и кумови, почињу да напредују у државној служби и да се нагло богате, што ће кулминацију достићи у вријеме владавине књаза Николе.

Након што је Црна Гора поражена у рату са Турском 1862. године, велике силе су упутиле Црној Гори значајну помоћ у житу. Умјесто да га подијели бројним настрадалим црногорским породицима, војвода Мирко га је присвојио и потом га продавао. Од те зараде је, са својим сином, књазом Николом, 1864. године основао Заложницу црногорску, први новчани завод у Црној Гори.

Највећа отимачина ће услиједити након Берлинског конгреса 1878. године. Пошто је Црна Гора постала независна, заслужне патриоте и првоборци, устаничке и дворске војводе, подијелиле су између себе земљу, куће и радње у новодобијеним областима, постајући тако први црногорски тајкуни.

Књаз Никола је за себе узео најљепша имања, а потом су бирали његови најближи сарадници. Војвода Божо Петровић је своје командовање Јужним фронтом наплатио са 380 рала земље у Никшићу, а књажев таст војвода Петар Вукотић, командант Сјеверне војске, са 218 рала, виноградима и три млина, док је војвода Новица Церовић, четовођа и штабни консултант књаз Николе, добио 174 рала земље! Војвода Машо Врбица, командант црногорске артиљерије, подигао је фабрику сапуна у Бару која је била ослобођена плаћања пореза; док је војвода Марко Миљанов, након рата, имао монопол у трговању крупном стоком.

Борбу за независну Црну Гору најбоље је наплатио пивски војвода Лазар Сочица, који је прије Вељег рата био перјаник са мало имовине, а након рата је успио да за двије деценије стекне 15 млинова и ваљаоница, преко 1.000 грла ситне и крупне стоке и преко 1.500 рала земље. Добро су се окористили и бројни племенски капетани и каснији обласни управитељи, трговци и предузимачи блиски двору и владајућој елити, бројни чиновници и намјештеници.

Лазар Мијушковић, предсједник прве уставне црногорске владе (формиране 1905. године) био је син попа Ђока Мијушковића који је био најмоћнији зеленаш тадашње Црне Горе. Обогатио се приликом подјеле муслиманске земље у Никшићком пољу која је прешла у власништво Црне Горе након 1878. године. Новац који је стекао том приликом, давао је на камату између 100 и 200 одсто, иако је законом било предвиђено да камата не смије прећи 10 одсто. Поп Мијушковић је, међутим, био близак двору и сам припадник државне службе, па је могао да ради шта хоће. Као једном од највећих богаташа тог времена, није му био проблем да сина Лазара пошаље на школовање у Париз.

– Почетком XX вијека богатство црногорских тајкуна се толико нагомилао да су они почели да инвестирају у малобројна црногорска занатска и индустријска предузећа и прве црногорске штедионице и банке. Готово да није било предузећа и банке у којој књаз Никола и његови тајкуни нијесу имали већинско учешће, дионице и друге интересе. На тај начин је земља, привреда, државна управа, па и читава Црна Гора била у рукама неколико породица, које су кројиле судбину огромном проценту сиромашног сељаштва у Црној Гори – записао је историчар Драгутин Паповић.

ПОРАЗ ХРИШЋАНСКИХ ВРИЈЕДНОСТИ

Нигдје у свијету, па ни код нас, бављење политиком не подразумијева претјерано поштење и високу моралну свијест. Ипак, многи се са сјетом сјећају политичара попут Гандија или Менделе, или домаћих Бранка Костића и Ненада Бућина, који су у односу на данашње политичаре изгледају као моралне громаде.

Јавно мњење и цјелокупно друштво полако се навикава на такву понашање својих изабраних представника, па је све више оних којима то не смета. Богаћење и коришћење државне имовине за личне циљеве се подразумијева. Што народна изрека каже: „Тешко је с медом радити, а медом се не сладити“.

 

Да је среће, нашој елити, ако је тако уопште можемо звати, ду­хов­не, мо­рал­не и кул­тур­не вријед­но­сти би биле из­над ма­те­ри­јал­них; а оп­шти, на­род­ни, друштвени ин­те­рес, из­над лич­ног ко­ри­сто­љу­бља. Зато садашње квази-елиту у Црној Гори, мо­ра да за­мије­ни ели­та зна­ња, са­вје­сти и одговорности. На­дај­мо се да ће њу ство­ри­ти макар неко ново, мла­до по­ко­ље­ње, које ће успоставити бољи, хришћански систем вриједности, те да ће будући политичари поштовати поруку која је стајала изнад врата Великог вијећа у Но­вом Саду, као и у Ду­бров­нику: Ob­li­ti pri­va­to­ruм, pu­bli­ka cu­ra­te! То јест: За­бо­ра­ви­те при­ват­но, ба­ви­те се јав­ним по­сло­ви­ма!