Прикази

Подвизи и страдања Грофа од Такова

735

Своју ризницу књига са историјском тематиком издавачка кућа Лагуна обогатила је романсираном биографијом српског краља Милана Обреновића Четвртог

Пише:  Душан Милијић

Насловљена као „Подвизи и страдања Грофа од Такова“, књига Дејана Михаиловића сама је по себи сензација због личности о којој говори, јер не могу се избројати афере, завере и скандали којима обилује живот краља Милана: од љубавних излета, преко коцкарских дугова, до неколико атентата које је „први српски краљ после Косова“ листом преживео.

Сензацијама и пикантним детаљима не обилује само садржина Михаиловићеве књиге, него би и саме корице могле изазвати благи шок: у једном углу недозрели униформисани дечак који се мимо своје воље нашао на челу полузависне државе, а у другом углу – мајмун, тачније Миланов кућни (или је боље рећи: дворски) љубимац.

И сâм наслов као да је одабран ради постизања јачег ефекта, јер једно је кад се каже „српски краљ Милан“, а сасвим друго кад стоји „Гроф од Такова“ – ово потоње име користио је Милан док се као бонвиван проводио по европским градовима неко време пошто се одрекао престола у корист малолетног сина Александра.

Писати о краљу Милану а остати објективан – то је заиста тешко, јер увек се може изнети и на десетине позитивних и на десетине негативних детаља из живота ове историјске личности, а како није лако наћи баланс и како једна страна углавном на крају превлада, стиче се утисак да је онај ко пише о Милану или његов ватрени присталица или његов љути противник.

Миланове присталице увек би у први план истицале чињеницу да је Србија управо за време његове владавине постала модерна држава, проширила своју територију и ослободила се вазалства према Османској империји, створила јаку професионалну војску, добила националну химну и грб – те да је све то постигао човек који је малтене увек био жртва: у младости под туторством тројице лукавих намесника, доцније под непрестаним притиском политичких противника и на мети неколико атентатора, а на крају прогнан од стране рођеног сина.

Оштри критичари Миланове владавине не заборављају краљеву репресију и осветољубивост над неистомишљеницима (нарочито над радикалима после Тимочке буне), довођење Србије у зависан положај према Аустроугарској, пораз на Сливници у рату против Бугарске, јавно протеривање краљице Наталије, љубавну аферу са Артемизом Христић (која је Милану родила ванбрачног сина Ђорђа), а да се не говори о коцкарским дуговима које је бивши краљ исплаћивао тако што је од српске владе тражио апанажу – све је то морало створити негативну слику о краљу Милану и од њега начинити тиранина и демона у очима јавности, па чак и главног кривца за лоше васпитање и доцније хировито понашање краља Александра.

А када су, малтене стотину година доцније, поједини историчари и књижевници покушали да Милана прикажу у нешто позитивнијем светлу, опет је превладала пристрасност, па је и за краљеве пороке нађено оправдање, малограђанима су проглашени они који су га својевремено осуђивали због расипништва и прељубништва, а политички успеси Миланових сарадника приписивани су искључиво краљу, док је сâм Милан окарактерисан као европски човек исувише модерних погледа за једну наводно полуварварску земљу каквом је владао.

Желећи да новим читаоцима на што ефикаснији начин представи живот контроверзног српског владара и да притом избегне било какву субјективност, писац Дејан Михаиловић је то решио тако што је проблем сагледао у ширем контексту, не задржавши се само на личности краља Милана, него посветивши доста пажње и Милановој непосредној околини, која је и те како била значајна за формирање владареве личности, а понекад и непосредно крива за његове непромишљене поступке.

Стога Михаиловићева књига није само прича о Милану Обреновићу Четвртом, него и прича о Милановој мајци Елени Марији Катарџи (која је такође била склона љубавним аферама), о властољубивом генералу Миливоју Петровићу Блазнавцу, о дубровачком песнику и Милановом учитељу Меду Пуцићу, о намеснику Јовану Ристићу „Реденготу“, о књижевнику и политичару Чедомиљу Мијатовићу и његовој жени Енглескињи Елодији, о Милановој жени краљици Наталији, али и о неким Милановим љубавима које је историја заборавила или их никада није ни узимала у обзир.

Није на одмет истаћи да се Дејан Михаиловић углавном бавио Милановом младошћу, дакле оним периодом који је био пресудан за владарево васпитање и сазревање, па иако би се на основу наслова, где јасно пише „Гроф од Такова“, могло помислити да књига говори о Милану Обреновићу као бившем краљу, тај се други период његова живота даје на самом крају у виду епилога, и то кроз један обимнији извештај који је приписан краљу Александру Обреновићу.

И због наведеног извештаја, али и због многих других података и дијалога којима књига обилује, понекад није лако разлучити шта је документарност а шта је псеудодокументарност, па иако Михаиловић није ишао толико далеко да чињенице обликује према својој вољи и да историју претвара у фикцију, ипак се понегде осећа, макар и између редова, ауторов став према епохи и догађајима о којима пише.

Најдрагоценије што Михаиловићева књига доноси, то је савршен приказ историје која се није стварала на бојном пољу нити у скупштинској сали, већ у дворским и грађанским салонима, при чему се уочава јасан контраст између херојске прошлости којој нас историографија учи и кулоарских састанака који су пресуднији од било каквог јунаштва – и управо тај контраст изискује једну благу иронију којој писац неретко прибегава, показујући читаоцима како је и формална историја сачињена од неформалних пикантерија.

И сâм Миланов животопис као да од националне историје прави сарказам, поготову кад се мора рећи да је творац модерне и независне Србије био страствен коцкар и да је имао неколико љубавница – али, и једно и друго је саставни део Миланове биографије, колико год да се неки детаљи не уклапају у идеализовану слику о славној прошлости земље.

Приказујући сву иронију која је кроз живот пратила Милана Обреновића Четвртог, писац Дејан Михаиловић показао је да и сама историја није ништа мање иронична и банална, јер су понекад и преломни догађаји једног народа били продукт закулисних интрига или нечије тренутне самовоље – а како немамо често прилике да наиђемо на историографско штиво које нам разоткрива повест без зазора и без предрасуда, то је још један разлог више да сагледамо панораму српског XIX века коју нам пружа књига Подвизи и страдања Грофа од Такова.