Скидање прашине

Москва је издала Милошевића!

3488

Пише: Марко Лопушина

Југославија је СССР-у, a потом и Русији служила за поткусуривање са великим силама!? Ову тезу средином 2000. године у Београду износили су многи научници, аналитичари, па и политичари када су тражили одговор на питање зашто Русија директно не помаже Србију и Црну Гору у борби против САД и НАТО.

Образложење је било да се изгубивши статус суперсиле и империјални карактер државе, Русија нашла у празном историјском ходу и да јој је било нужно да на новим основама и у новим међународним и унутрашњим околностима дефинише карактер спољнополитичке стратегије.

Кључ руског присуства на Балкану била је управо криза на простору бивше СФР Југославије. Русија је, у вези с том кризом, у великој мери дефинисала, па и стабилизовала своју нову позицију у међународним односима, и још једном потврдила чињеницу да је њено присуство на Балкану везано за остваривање само сопствених стратешких интереса, а не и српских.

Добри познаваоци руско-српских односа тврде смело да је то одувек тако било, само Срби нису били спремни да се суоче са том и таквом истином.

И руски двор је, на пример, био спреман да подржи све српске ратне циљеве, али је 1917. године пала руска царевина и створена буржоаска демократска Русија на челу са Привременом владом, чији министар иностраних послова изјављује да је Русија од јуначке Србије створити Југославију. Али, у октобру исте године, пада и та влада и створена је држава совјета, чији лидер Лењин уопште није имао слуха за националне проблеме балканских народа, већ инсистира да се свуда створе совјетске пролетерске државе, како би се све заједно одупрле уједињеном светском империјализму.

Са Брест-Литовским миром 1918. Године, односи Србије и Русије улазе у фазу ликвидације. Краљевина Југославија за све време свог постојања није имала дипломатске односе са СССР-ом. Краљ Александар и кнез Павле Карађордјевић добро су разумели руске идеје о светској револуцији пласиране преко Коминтерне, ција је политика била изразито антијугословенска, са циљем да се Југославија разбије.

Како је свака тајна полиција на свету само продужена, негде тврђа, негде мекша, рука политике и дипломатије, тако је и московски КГБ увек био само батина у рукама руских властодржаца. Зависно од политике Москве, КГБ је био оштрији или меканији према Југославији и Југословенима. У последњем веку, политику званичне Москве водили су прво Комунистицка интернационала, а потом КПб СССР, на први поглед велики савезници комуниста и Срба у првој и другој Југославији. Медјутим, и Коминтерна и Комунистичка партија бољсевика, вођени својим комунистичким интернационализмом као идеологијом и државним интересима да владају Балканом, нису желели јаку и стабилну краљевски и партизанску Југославију.

Када је рат закуцао и на наша врата, Кнез Павле и генерал Симовић желели су савезништво с Русијом против фашизма, али је Стаљин већ био склопио пакт са Хитлером.

За време рата у Југославији су створена два покрета отпора, а све до 1942. Руси нису пружали јавну помоћ Титу. Чак је на паради на Црвеном тргу 1941. учествовао као представник Југославије један одред Краљеве војске.

Енглези су вршили притисак на Стаљина да обједини та два ослободилачка покрета отпора у Југославији, али он то одбија, да би 1942. нештедимице стао на страну Комунистичке партије Југославије и почео да критикује покрет Драже Михајловића.

Тито и Стаљин

Први сусрет Тита и Стаљина уприличен је у септембру 1944. али записника са тог састанка нема, тј. ни један историчар га није видео. Умето тога, издато је једно саопштење у коме се каже да је постигнут споразум између Националног комитета ослобођења Југославије и Совјетске команде, о томе да НКОЈ дозвољава Русима да пренесу своје операције на територију Југославије.

Тиме Стаљин практично признаје Титову владу, односно признаје Тита за господара државе, јер он даје сагласност да се улази на његову територију. Само месец дана после сусрета са Титом, Стаљину долази Черчил и они се договарају да у Југославији имају пола-пола утицаја. Стаљин је тај споразум, написан на парчету хартије, парафирао. Због договора Стаљина и Черчила, многи Срби још и данас живе у уверењу како је Хазјаин тада први пут издао Србе!

Московски жбири покушали су по налогу Москве да убију краља Александра, али и Тита. Била је то последица сазнања да је СССР почео да губи или чак и изгубио доминацију над првом, а после и другом Југославијом. Централа СССР желела је зато да разбије Југославију као продукт западних интереса, а затим да спречи јачање српског националног бића из страха да Срби не постану владари Балкана. Ову тезу тешко је доказати директним чињеницама, јер да поновимо, званично Москва и Београд били су савезници пуних педесет година. Јасно је, међутим, да је Москва увек у тој вези са Београдом гледала прво и искључиво себе.

Разлаз између СССР и Југославије личио је на рат и био је кобан за огроман број Срба у Југославији. Тито и Стаљин су их жртвовали. До нормализовања односа између СССР и Југославије дошло је тек 1955. када Хрушчов долази код Тита, у братски загрљај.

 

Тито и Хрушчов

Совјетска тајна полиција, како код да се звала, или НКВД или КГБ, имала је задатак само да тајно спороводи праву московску политику према Југославији и Србима.

Да су односи Комитета државне безбедности према Југославији зависили су умногоме од политичких односа између две земље, говори чињеница да Совјети никада нису Југославији заборавили 1948. годину и, без обзира на раздобља срдачних односа, КГБ је увек Југославију посматрала с одређеним подозерењем. Из тог подозрења рађао се често и непријатељски однос према Југославији и посебно Србима у њој.

И еру Горбачова и Јељцина карактерисала је руска немарност према Југославији и српском питању. Јер када није могла да има доминацију, Москва се одлучила на тиху изолацију Београда. Десет последњих година Москва је утрошила да се улагује Западу и Новом светском поретку него да сачува своје позиције и интересе у СРЈ.

Руска војска у БиХ и на Космету штитила је Србе онолико колико су јој западне команде СФОР и КФОР дозвољавале. КГБ или како се сада зове руска тајна полиција, и тих бурних година деловала је против Београда. Некад нечињењем, а понекад погрешним чињењем. Уместо искреног савезништва Москва нам је слала политичког галамџију Владимира Жириновског да нам продаје оружје и лажну наду, за ког је потом и сама рекла да је агент КГБ.

У време распада СФРЈ и рата у Хрватској, па Босни, и на Космету, а потом и агресије НАТО, многи су Срби опет били у заблуди ћда Руси треба да уђу у трећи светски рат због нас. Била је то огромна српска заблуда, јер Русија је и тада била уздржана. Жртвовала их је Американцима зарад добрих односа Москве са Васингтоном.

Русија још од 1991. године има принципијелан став да кризу треба решавати посредством Уједињених нација. Међутим, Русија је у Савету безбедности више пута гласала наметнуте одлуке Запада, тако да је практично усаглашавала своје одлуке са западним земљама. Она је, заправо, све време настојала да се не конфронтира превише са Западом, а да истовремено задржи неку своју самосталну улогу и, на неки начин, буде адвокат српских интереса. Овде је то тумачено на различите начине. С једне стране, могле су се чути примедбе резима да Русија није хтела да помогне Србији, а, с друге стране, стизале су оптужбе опозиције, да Русија подржава режим у Београду и да је спремна да се сукоби с целим светом само да овде шастити своје интересе.

Срби су увек патили од руског мита. Сами су га потхрањивали и одржавали и издизали у небеса, када нам је било најтеже. Како ми је једном приликом рекла др Јелица Курјак из београдског Института за међународну политику, митологизација односа са Русијом нарочито је дошла до изражаја током ескалације сукоба на Косову, односно, током агресије НАТО-а на СР Југославију. Др Курјак ми је тада рекла:

„Иако се Русија од самог почетка сукоба на Косову залагала за мирно решавање спорова у оквиру система Уједињених нација и ОЕБС-а, избегавајући да се стави на било чију страну, она је, и током рата и после његовог завршетка, следила политику својих западноевропских партнера. Такво понашање Русије наилазило је на оштре критике српског, односно, југословенског режима, који су полагали „историјско право“ на заштиту од стране Русије.

У крајњем исходу Русија је, међутим, подржавала одлуке Запада и тиме скупљала додатне политичке поене које ће, као што ће се видети на крају косовске кризе, максимално искористити за постизање неких својих стратешких приоритета, као што су обнављање војних веза са неким земљама Заједнице Независних Држава, доношење нове концепције националне безбедности и нове војне доктрине, отпочињање борбе против сепаратизма и међународног тероризма у Чеченији и обнављање односа са НАТО.

Југословенска политичка и војна елита је, међутим, руски декларативни арсенал подршке борби против НАТО максимално користила у сврхе замагљивања стварних чињеница и стварања даљег простора за дистанцирање од актуелних светских токова и процеса. Мит о неоспорној помоћи словенске браће замагљен је пред хладним чињеницама о новој констелацији односа у свету“, закључила је др Јелица Курјак.

Српски народ је тада схватио да је Русија против Југославије и самог Слободана Милошевића, као и читав свет. Многи Срби су то умели да схвате како чин уцењене Русије. А била је то последица јасне политике бојкота Београда из Москве.

Као стална чланица СБ УН, Русија је гласала за оснивање Хашког трибунала, којом приликом је Сергеј Лавров рекао: „Спроводећи непоколебљив курс заустављања ратних злочина, Русија не може остати индиферентна спрам флагрантних и масовних кршења међународног хуманитарног права на подручју бивше Југославије. Убиства, силовања, етничко чишћење морају се одмах зауставити и они који су одговорни за њих, без обзира којој страни припадали, морају бити примерено кажњени“. И касније, приликом усвајања хашких извјештаја, Русија је гласала ‘за’, иако је од првог дана било јасно да је формиран да би превасходно српске политичаре и официре утамничио, а српски народ представио геноцидним.

Милошевић и Черномирдин

Одласком Бориса Јелцина са трона и доласком пуковника КГБ Владимир Путина не чело Русије, почетком 2000. године, први пут су из Москве почели да стижу озбиљни пријатељски сигнали. Чак је 10. јула 2000. године објављена и званична промена политичке стратегије Русије према Југославији, што би само по себи требало да значи да ће и руска обавестајна служба, позната као Федерална служба безбедности (ФСБ) дефинитивно да прерасте у сарадника СРЈ.

Међутим, распад СФРЈ показао је сву тривијалност приче „нас и Руса 200 милиона“, јер их је Космет, у јуну 1999. године дошло свега 200. И пошто је Владимир Путин изабран за првог Руса, званична Москва је на заседању Контакт групе јасно изразила солидарност са западним државама и заједно са њима осудили покушај дестабилизације Црне Горе. И јасно и гласно подржала реформски курс Мила Ђукановића. У међувремену је међу првима признала Хрватску и Словенију, чак и прије Сједињених Америчких Држава.

Током зиме 1999. године, руски „Гаспром“ је скоро три пута смањио испоруке гаса Србији, при чему је то учинио без обавештавања Београда. Та порука је заправо гласила: „Москва не намерава да издржава српски режим Слободана Милошевића“.

Москва је потпуним одрицањем од Милошевића желела да спречи почетак рата Београда са Црном Гором. Русија је ушла у 2000. годину уцењена од САД. Руси су морали да испуне одређене жеље Запада да би Вашингтон замурио пред догађајима у Чеченији. То је био и разлог што Москва није никада озваничила југословенски савез са Русијом и Белорусијом,већ се само поигравала са њим.

Тачније, Русија је тајно слала поруку да је савез могућ, али тек пошто се у Београду промени власт, успостави демократија и нови људи одлуче да би такав савез био добродошао. Био је то још један руски шамар Слободану Милошевицу и званичном Београду.

(одломак из књиге „КГБ против Југославије“, Марка Лопушине)