,,СА СЕДЛА И САМАРА" (7)

Цетиње – катунско племићко гнијездо

2949

Спуштамо се изнад Бајица ка Цетињу. Пружило се то село око Цетињскога Поља с горње стране као око каквога швајцарскога језера. То је постојбина ,,Пет Мартиновића“ и ,,Сокола Бориловић Вука“. То је у неку руку катунско племићко гнездо. Опет за то једнога сељака не варају очи. Иако су куће веће и отменије, ипак се види немаштина. Али не и нерад. То исто пружа и укупан утисак самога Цетиња.

Цетиње је скроман, чист, леп и прилично отмен градић. Види се још на првом кораку да је то била вољена престоница, на којој се радило, која се подизала по мери снаге и средстава, али стално, марљиво и не без укуса, и не без извесне тежње да се не насмеју с Мора Латини.

Главна улица је просто завидна, оно два-три мала трга као умивена. Стара Локанда Љубе Ненадовића, Лазе Костића, Змаја и Матавуља преобратила се у одличан европски хотел. А некадањи Владин дом чини част бившој држави и по облику и по размерима.

Србијанац на Цетињу мора да сравњује београдски саборну цркву и цетињски Иванов манастир. Прва одаје утисак какве запуштене цркве у којем било већем православном селу војвођанском. Напротив, цетињски манастир вас изненади, иако је мали, иако је скроман.

Кад погледате његово предње лице, два трема под сводовима, доњи трем где су гробови Петровића, главна врата, плочом запођене улазе, ви осетите као да сте пред каквом источњачком пагодом, као да улазите у Далај-ламину Лхасу, у једну светињу где се мислило и борило, где се јуначки и прегалачки ковала судба преостала од мача народа.

Црногорци су гладовали али нису заборављали да су царски потомци и да њихова бежанијска резиденција ваља да буде опет у тесаном камену, господска и отмена изгледа.

Манастир је и пагода и дворац и тврдиња. Довољно привлачан, леп и крепак да код вас изазове да сте пред светињом, која је давала покрет тајанству народнога живљења и васкрсавања после страшнога косовскога сумрака.

Слушајте – и није ово производ једне горштачке показности, узмах уображења династа, но сам по себи отклик људи који су снебивљиво али јуначки понели завете да се са дивном старинином не прекине.

Готово по оној: ,,какви смо да смо – тек смо мајци остали за домаћине!“ Молим, зар није лепа Табља изнад манастира, и зар није добро што је сачувана? А шта мислите о томе што је кроз крш пробивен пут да се до ње дође? Или рецимо Орлов Крш и на њему гроб Владике Данила; да се на Табљи није сушила глава Махмут-паше Бушатлије ко зна какви би наши пути били.

А да није било Владике Данила, Мустајкадићи би и данас водили спорове по Цетињскоме Пољу за турске мезаре и вакуфе…Руку на срце: Цетиње није само показност, нити сујетна опсена Николе Његоша, није ни простачка варка. Било је нешто прирођене брдске палавре, али поред свега тога кроз све што човек види бије суштина народнога снажнога нагона да царствени орао не подвије крила и не угине на овом црном кршу…

Био Станислав Винавер на Цетињу, па се спријатељио с малим разносачем новина Савом Вујовићем, ту из некога села, који долази у град да учи школу, продаје новине и своје горштачке рлине за кору хлеба. Заволео га Винавер, али у ,,Времену“ назвао Саву – Мали Мусави. Прочитао овај па се разгоропадио и замолио некога на Цетињу да му напише одговор:

,,…Чујеш ли ме ти, Винаверу, којему се презиме не свршава на ић и којему се не зна како му се зва ни отац, а камоли ђед – нијесам ја Саво мали мусави но Саво Вујовић из Бјелица, којему се зна отца и ђед и прађед. Немој, чујеш ли, вријеђати иако сам ти узео коју банку, а нијеси ми је подарио, но сам је зарадио, чоче, ка и сваки ваљаст Црногорац – прича сам ти и пјева!…“

(Из књиге ,,Са седла и самара“ 1930. године)

О АУТОРУ: Григорије Божовић, рођен 1880. године у селу Придворица код Ибарског Колашина, школовао се у Скопљу, Москви и Цариграду, а након тога постао професор призренске богословије, предсједник призренске општине и посланик Народне скупштине. Један је од најзначајнијих писаца у периоду између два свјетска рата.

Објавио је четрнаест књига, од којих осам збирки приповједака, док преостале чине путописи, накнадно, сабрани из ,,Политике“, чији је био стални и угледни сарадник.

Пред крај Другог свјетског рата, комунисти су га стријељали, а његов књижевни опус остао је скоро непознат широј читалачкој публици.

Суд је 2008. године установио да му је суђено из политичких и идеолошких разлога, а да му је неоснована, најтежа казна изречена јер је био антикомуниста. Суд је у процесу рехабилитовања установио да је Божовић био и личност која је настојала да на просторима сукоба зближи припаднике различитих вјерских заједница и различите народе, Србе, Муслимане, Албанце, па и Бугаре. Наводи се да је био ангажован у националном раду, а да је искуство живота у мултинационалној средини, на Косову и Метохији, преточио у књижевна дјела – око 180 приповједака и 440 путописа.

Неправедно заборављени писац, на чију је биографију још неправедније бачена мрља, обилазио је разне крајеве Балкана и свједочио о тешком времену и људским судбинама.