„Царство небеско с напором се осваја и подвижници га задобијају.“ Мт. 11,12
Упоредите чист и спокојан сјај руже у пупољку са тензијама и немирима ваше егзистенције. Ружа има једну особину која вама недостаје: савршено је задовољна собом. Није, као ви, од самог рођења програмирана да буде незадовољна. Није оштећена ни најмањом тежњом да буде нешто друго од онога што јесте, и зато ужива ту јединствену љупкост и одсуство унутрашњих сукоба што се у људском роду може видети само код мистика и дјеце.
Размислите колико је ваше стање жалосно: вјечито незадовољни собом и жељни да се промијените, а истовремено парализовани насиљем и нетолеранцијом усмјереном на сваки ваш покушај промјене. Какву год промјену постигли, увијек је праћена унутрашњим сукобом – као када патите видјевши да су други постигли оно у чему ви нисте успјели.
Да ли бисте били тако кињени завишћу и љубомором да сте, као ружа, задовољни оним што јесте, и када не би слијепо чезнули да будете оно што нисте? Али ви вјечито упоређујете себе с неким ко зна више од вас, ко боље изгледа од вас, ко ужива већу популарност или има више успјеха од вас. Ви непрестано желите да будете вјештији, дарежљивији, разборитији; желите да допрете до Бога, да се максимално приближите својим идеалима.
Подсјетите се тужне приче о својим напорима да усавршите себе – сви су пропали, или су вам прибавили само дјелимичан успјех, који сте скупо платили борбама и патњама.
Сада замислите да стављате тачку на све те напоре да се промијените, и на све незадовољство собом. Да ли би вас то можда осудило на летаргију, пасивно прихватање свега што је у вама и око вас?
Постоји средњи пут између исцрпљујућег самоподстицања с једне, и стагнирајућег прихватања с друге стране – пут самоспознаје. То није нимало лак пут, јер да би схватили ко сте, услов је да претходно уништите у себи сваку жељу да се промијените у нешто друго.
Ово ће вам постати кристално јасно ако упоредите став научника који проучава понашање мрава, без икакве жеље да их промијени, са ставом дресера паса који проучава њихове особине с циљем да их научи одређеној вјежби.
Умјесто да мијењате себе, потрудите се да проучите себе, да анализирате своје реакције у односу на одређене људе и ствари, без процјењивања, осуде или жеље за променом себе – тада ово ваше истраживање неће бити селективно, већ цјеловито; неће се завршити крутим закључцима, већ ће постајати све отвореније и актуелније. Тада ћете открити нешто чудесно у себи. Осјетићете као да сте преплављени свјетлошћу спознаје, и доживjећете неизрецив преображај.
Да ли се у том тренутку дешава промjена? Тако је: у вама и у свему што вас окружује.
Међутим, та промjена није дjело вашег промишљеног и неуморног ‘ега’, увијек спремног да се бори, сукобљава, приморава, придикује, са својом нетолерантношћу и амбицијама, стварајући тако напетост, сукобе и отпоре између вас и природе, што обесхрабрује и исцрпљује, као вожња с подигнутом ручном кочницом. Не – свјетлост спознаје преображава ваш интригантни и нарцисоидни ‘его’, да би одријешила узде Природи у остварењу промјене која се дешава код руже – то није вјештачка промјена, већ благослов, нешто здраво, нетакнуто вашим унутрашњим сукобима.
Пошто је свака промјена насиље, и Природа тако чини. Али чудесна особина насилности Природе, потпуно различита од насилности ‘ега’, је у томе што се она не рађа из нетолеранције и мржње према себи. Нема никад бијеса у урагану који односи све на свом путу, као што нема насиља у риби која прождире своје младе, поступајући по нама непознатим законима одржања врсте. Када Природа уништава, она то не чини из амбиције, похлепе, или личног задовољства, већ из покоравања тајанственим законима који теже добробити цјелине и свеукупности постојања, изнад преживљавања и добробити појединих дјелова.
Таква врста насилности рађа се у мистицима када устају против модела и структура укоријењених у њиховом друштву и култури, када изненада постају свјесни зла које њихови савременици чак и не примјећују. Таква је насилност која прати цвјетање руже, и поред отпора на које наилази. Иста та сила учиниће да опадну латице руже пошто их је растворила ка сунцу и окончала своје постојање у њежној и мирисној љепоти, нимало забринута што јој преостаје само минут кратке егзистенције одређене судбином. И тако пролази њен живот, као што живе птице на небу – нема ни трага од оног незадовољства, љубоморе, бриге и борбе карактеристичне за свијет људских бића, која се вјечито упињу да контролишу и подјармљују, умјесто да се препусте цвјетању до спознаје, оставивши сваку бригу оној свемоћи коју Бог исказује у природи.
