скидање прашине

Британци нас гурнули у пакао II свјетског рата!

5101

Догађаји 27. марта у доброј су мјери дјело британске политике, која је преко Интелиџенс сервиса и Управе за специјалне послове (СОЕ) ангажовала политичаре и официре у Београду

 Пише: Љубиша Морачанин

Војни пуч 27. марта 1941. извела је завјереничка група прозападно оријентисаних официра Југословенске војске на челу са генералом Војног Ваздухопловства Боривојем Мирковићем збацивши с власти трочлано краљевско намјесништво које је два дана раније, 25. марта 1941, потписало протокол у Бечу о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту.

За завјеренике било је изузетно важно то што су се, почетком марта, британске трупе искрцале у Грчкој. Ујутро 26. марта, Душан Симовић је разговарао са британским војним аташеом о детаљима помоћи у случају рата Југославије са Осовином, до кога је по његовом мишљењу морало доћи ако пуч успије. Државни удар подстицала је и британска Служба за специјалне операције — СОЕ, која је од љета 1940. стварала своје упориште углавном у централној Србији.

Нико од озбиљних историчара више не спори да су војни завјереници, организатори и извршиоци преврата 27. марта, учинили, прије свега, велику услугу Британији и њеној политици. То је чак изјавио и генерал Боривоје Мирковић, кад је Други свјетски рат завршен и он постао енглески пензионер. У једном писму Драгиши Цветковићу, 1948 године, он је дословно написао да је пуч „ишао на руку само Енглезима, тада спремним да жртвују и последњег Србина за одбрану енглеске империје…“

Хју Далтон, агент британске обавештајне службе (СОЕ), у писму предсједнику британске владе Винстону Черчилу, 28. марта 1941. године, каже: „Откако сам преузео СОЕ у Југославији смо потрошили најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је углавном отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања. Благодарећи овом новцу, наши агенти су били у могћности да одржавају пријатељске односе са главним Југословенима расположеним против сила Осовине, а наше агенције за тајну пропаганду непрестано су подстицале народну жељу да пружи отпор.“

Међу српским писцима од имена који сматрају и доказују да су пучисти били продужена рука британских агената, налази се и чувени историчар Ђоко Слијепчевић (1907-1993). У својој књизи „Југославија уочи и за вријеме Другог свјетског рата“, штампаној у Минхену 1978 године, он је навео два извора као кључна за доказ својих тврђења. Први извор му је изјава некадашњег васпитача краља Петра Другог, Енглеза Парота, а друга књига Владимира Петрова, објављена  у Чикагу 1971 године.

У својој књизи „Да ли је 27. март 1941. плаћен?“, познати социолог Мирко Косић (1892-1856) наводи бројне британске угледне личности, попут пуковника Донована, затим сина Винстона Черчила, као и Ситон-Ватсона, у којима се тврди да су Британци „просули силан новац за подмићивање пучиста“. Черчилов син, Рандолф, у изјави за лист „Дејли телеграф“, 3. марта 1953. године је изјавио да је „десничарска патриотска група просавезничких официра и политичких вођа у Београду била обилато потпомогнута од стране британске тајне службе“.

Како се наводи у литератури сачињеној на основу британских докумената,  британски агенти су били врло активни у Београду. Као главни људи Интелиџенс сервиса у Београду помињу се војни аташеи – потпуковник Чарлс Кларк, А. Х. Мекдоналд и Макс Деспард. Кругу агената припадали су и неки чланови британског посланства у Београду, међу њима и Џулијан Емери (замјеник аташеа за штампу), Александар Глен (замјеник морнаричког аташеа), Џон Бенет и Хју Ситон-Вотскон, и можда најпроминентнији Томас Мастерсон, први секретар посланства.

Од јануара 1941, овом агентском кругу припадао је и Џорџ Тејлор, који је био задужен за координацију свих СОЕ-група на цијелом Југоистоку. И неки новинари припадали су овом кругу, као Ралф Паркер, дописник „Тајмса“ и Теренс Атертон, издавач листа на енглеском језику у Београду „Soutb Slav Herald“.

Никола Жутић, из Института за савремену историју у Београду, каже:

– Непосредни механизам државног удара покренут је по Черчиловој и одлуци министра Ентони Идна, а све замисли су спроведене преко британског посланика у Београду Ричарда Кембела. Он је помињао официра Бору Мирковића као оперативног извршиоца пуча, док је генералу Душану Симовићу припала репрезентативна и политичка улога.

Мирковић је, каже Жутић, демантовао да је био британски агент, али је признао да је размјењивао податке са енглеским ваздухопловним изаслаником Мекдоналдом. Од њега је, уосталом, и сазнао прво да ће бити, а потом и да је потписан Тројни пакт.

Главно британско упориште била је Земљорадничка странка Милана Гавриловића, који је подржавао савез Југославије, Грчке и Турске са Британијом, али је био и иницијатор војног пакта са СССР. Он ће пред рат постати први југословенски амбасадор у Москви.