БРЕНДИРАЊЕ

Верица

5523

Пише: Мирко Ракочевић, писац

Злопатимо се ми, лед их не убио, са три наречја.

Екавски, ијекавски и икавски.

Те смо то решавали, кроз историју, на разне начине. Ал’ углавном како је и ред – ратовима.

Да докажемо како треба говорити.

А за те матрачне ратове поред нарјечја додали смо и вјеру.

Или – веру.

Журка од кад знамо за себе.

Те они продали веру за вечеру, те ови били католици, а сад вишееее нееее, и тако даље, и тако редом.

Колико је нама то битно чак смо и мушкој ђеци, а и женској давали таква имена – Вјеран, Верољуб, Веро, Вера, Вјера…

А кад се роди и затрепће окицама, а неђе се осјећа да ће велики кимет у животу направити онда се крштава, а да се не размишља, онако тепајуће – Верица.

Верица није ни вјера ни невјера.

Верица не ратује.

Она је више за ове мирнодопске акције.

На примјер за узгој грожђа.

Па за прављење вина.

За род брескви.

И ракија од брескве.

За увозе и извозе тог народног блага.

Верица не само од фамилије, пријатеља и кумова, но и од државе направи економског тигра.

Бренд.

И ваљда то и фамилија, и напаћени народ с’вати.

Па мора за силни рад да се Верици реваншира.

Треба претећи мјесец, платит’ струју, комуналије. Живљет’.

А ђе ћеш јуначе испод седам-осам ‘иљада евра.

И да смо срећни. За толики рад, толико прегалаштво, памет и знање. Добро смо и прошли.

У те станове, акције и реакције, тајне рачуне и остало да не улазимо. То је само последица нашега економског државног спаса.

Кад неко некога „опучи“ веле Подгоричани – „узор’о га ка Мараш њиву“.

Тако је и Верица, по старој народној, узорала Црну Гору.

И државно предузеће.

И највећу плантажу у Европи.