најсигурнија земља на свијету

Браво Кубо, не посустај никад!

1771

На сваком кораку билборди који славе земљу, револуцију, Фидела и Чеа. Па чак и билборд који слави годишњицу блокаде уз ријечи: „Браво Кубо, не посустај никад.“

Пише: Владислав Дајковић

Има једна земља. Зове се Куба. Кажу да је затворена за цијели свијет. Гријешите. Затворили су је за цијели свијет. Ни у једном моменту нисам осјетио никакво затварање. Толико љубазан народ и сигуран град, да не могу да вам опишем. Сви, али буквално сви, знају гдје је Балкан. То се да и очекивати. Госпођа Кари и њен муж Умберто, код којих сам одсјео, су послали човјека по мене на аеродром. Љубазни.

Данас сам оставио прљаву кошуљу ван кофера, док сам се вратио кући – она опрана и опеглана. Нису требали, али тврде да то тако мора. Ујутру доручак, поподне, ако сам кући, доноси ми кафу на врата од собе. Каже у њиховој сам кући, то тако мора све по реду. Саобраћај беспрекоран. Дјеца се играју на улици до 8 увече, а онда се чује са терасе: „Ајде кући на купање, доста је било.“ Подсјетило ме на дјетињство.

Само одрасли имају мобилне и има интернета, који се купује на сат времена. Ниједан сајт није блокиран. Ни Фејсбук, ни Твитер. Можеш да имаш профил, али Влада Кубе савјетује да то не треба никоме, одузима вријеме. И сви знају како је ван Кубе и све је на тв-у, немој да вас залуђују лажима. Сви знају да је капитализам пошао дођавола и да сви раде као робови за људе који обожавају да експлоатишу. И сви знају шта је маркирана гардероба.

Кажу лијепо би било имати, али јадни ви који све то купујете кредитним картицама. Сви насмијани на улицама. Кажу да се надају да ће бити боље, али свакако боље од 90-их, кад нису имали шта да једу јер је пао комунистички блок и СССР. Не виде себе као дио САД-а, никада, јер како кажу, не заборављају историју. Питају како ми. Ја кажем: „Шта да вам кажем, лоше. „Јадна Југославија.“, тврде. И да, има Кока-Коле. Има хамбургера, пице, сладоледа.

Земља која стварно нема пара, али нико не умире од глади. Баш нико. Соба има поглед на Универзитет у Хавани, који је завршио друг Фидел и каже госпођа Кари да је сваке године све више студената. Нико незадовољан. Насмијани, љубазни. „Хвала, „Изволите“, „Добар дан“, „Довиђења“. Све свима надалеко познате ријечи. Нисам налетео на неког ко је бијесан, нервозан и дрзак. Не, неће да вам узму паре, само су љубазни. Кажу да их тако уче кући. Сви су ми потврдили да се осјећају најпоноснијим особама на планети и да ће издржати још горе ако треба, само да њихова драга земља никад не посустане пред похлепом капитализма. Неће да мијењају систем и тачка.

Љекови прејефтини (10 центи аспирин, купили ми јер ме је бољела глава), здравство и школа бесплатни тотално. Кажу да су поносни на своју медицину, јер „наши јадни љекови служе да нам одржавају болест и разбољевају друге органе, док њихови лијече тотално. Познаник им је управо излијечен од рака коштане сржи, вратио се на посао. Плате у односу на високе цијене мизерне, али држава им даје хљеб, јаја, млијеко и месо по најнижим ценама. И сви су уредни, чисти. Сви ђаци у униформама.

Раде физичко на улици са професором, нико не смије да зуцне, гледају са осмјехом у њега као у Бога. Понекад питају имам ли чоколадицу или жваку да им дам, ако не – ником ништа. Полиција Бог и батина. Приђу: „Да ли је све у реду, господине?“. „Јесте, хвала на бризи.“ „Ми смо ту због вас. Шта год да се деси, само нас зовите.“ Данас сам хтио да дам бакшиш кочијашу од једног долара, враћао ми паре док их нисам узео назад. Опет, неки ме срећу и питају да им купим нешто. Неће паре, него за дијете које је кући.

„Нема хране, земља не може да увезе због блокаде коју нам је ударила Америка. Али добро, све је то живот. Јадни они, морају да ратују да би живјели срећно.“ Интелектуални закључци од обичних људи, немам коментар. Сви стају на семафору, сви уредно чекају у реду да уђу у градски. Ако је неко старији, помогну му да се попне у аутобус.

Аутобуси градски нови, из Кине. Неки са климом, неки без. Све у свему, неки систем, ред и поредак. Кажу да се никад неће продати за материјално, јер срећа је имати све што ти треба гратис и срећа је кад неко мисли на тебе. Сви имају годишњи, боловање и породиљско. Кажу да кад су 90-их били гладни и свако вече ишли на спавање празног стомака, говорили су себи: „Побиједили смо још један дан. Све смо ближи бољим данима.“

Знају за боље, али знају и за горе. Кажу да им ништа не може нашкодити. Не пљују никога, јер кажу да је систем супер, али да се Америка боји знања са Кубе. Кажу да је њихова блокада дволична и из личног интереса, јер у банци на Куби можеш да подижеш доларе, никад их нису забранили. На сваком кораку билборди који славе земљу, револуцију, Фидела и Чеа. Па чак и билборд који слави годишњицу блокаде уз ријечи: „Браво Кубо, не посустај никад.“ „Држите се ви Русије, уз њих никада нећемо бити сами.

Не заборављамо им никад оно сто су урадили за цијели свијет – спасили су нас од нацизма.“ Сви су им добродошли. Воле љубазне људе. Не воле системе који праве разлике. Тврде да не могу да вјерују да у земљама са новцем има људи који умиру од глади, а да свијет и даље има ратове у 2016. Знају све, као што сам рекао. Знају за све терористичке нападе, за кризу са избјеглицама у Европи, за Европску Унију и Ангелу Меркел.

Тврде да не могу да вјерују да су земље екс-Југославије почеле да мрзе друге народе. „Што више видимо остатак свијета, више волимо Кубу. Добродошао у најсигурнију земљу на свијету и не брини ни за шта.“

А ми, ко смо ми, гдје живимо и чему тежимо, има ли неко одговор?