знамените личности

ЧУВЕНИ ИКОНОПИСЦИ: Лазовићи из Бијелог Поља

2262
Рад Алексија Лазовића из 1791. године

Отац и син, Симеон и Алексије Лазовић, заузимају иузетно високо мјесто у историји српског фрескосликарства. Осликали су иконстасе бројних цркава у Боки Которској, Паштровићима и Старој Србији.

Родоначелник породице био је поп Симеон Лазовић, рођен у Бијелом Пољу 1744. године, док му се син Алексије родио 1777. године.

Симеон је осликао иконостасе бројних цркава на југу Србије (Ивањица, Ужице, Стари Влах, Кокин брод, Ваљево, Сирогојно, Штитково, Нова варош). А 1803 године ради на изради иконостаса у цркви св. Димитрија у Пећкој патријаршији.

Крајем 18 вијека, поп Симеон Лазовић се с породицом одселио у Боку Которску. Силазак у Боку показао се као добра одлука, јер га већ 2 јула 1795 године, са сином Алексијем, срећемо као потписника уговора о изради иконостаса за велику цркву у манастиру Савина.

Иконостас цркве Успења Богородице у манастиру Савина, радили су Симеон и Алекције, 1795.

Поред заједничког рада у манастиру Савина 1795 године, сликарско стварање Симеона и његовог сина Алексија, тијесно је повезано.

Године 1801, Алексије ради двери у цркви св. Николе код Бијелог Поља, а затим 1803/04. године ради двери у цркви св. Сергија и Вакха у Подима, изнад Херцег Новог, гдје испод самог крста, у највишпој зони иконостаса, слика србе владаре и светитеље.

Већ идуће, 1806. године, Алексије ради у цркви св. Николе у Баошићима. А потом неколико година ради иконе по Босни и Херцеговини.

Године 1818, Симеон и Алексије су у Дечанима, гдје извдое радове на иконостасу у капели св. Николе.

Наредне, 1819 године, сликају у испосници св. Саве код манастира Студеница. За Студеницу, Алексије слиак мали диптих с представом св. Тројице, а откривен је и низ његоих радова  у ужичком крају, гдје је дјеловао између 1817 и 1820 године.

Алексијеве иконе нађене су и у цркви Свете Тројцие у Бистрици, код Нове вароши, у цркви св. Илије у Мачкату, у цркви св. Луке у Белој реци.

Најзад, из 1842 године потиче низ докумената који свједоче о пословима које је преузео за српску православну општину у Шибенику.

По обављеном послу, Алексије 1827 године се враће у Боку Которску, а наредне године ради шест икона за манастир Режевићи код Будве, а пар година касније и иконостас за овај манастир.

Године 1837, ради иконостас у цркви св. Николе у Никољцу код Бијелог Поља. Те исте године забележена је у једном псалтуру његова смрт.

До данас је у великој мјери остало загонетно умјетничко и стилкско поријекло сликарства попа Симеона Лазовића и његовог сина Алексија. Ако се они упореде са савремницима из породице Рафаиловића- Димитријевића, лако се може уочити да су Лазовићи били вјештији сликари од представника рисанске иконописачке школе.