Отац и син, Симеон и Алексије Лазовић, заузимају изузетно високо мјесто у историји српског црквеног сликарства. Осликали су иконстасе бројних цркава у Боки Которској, Паштровићима и Старој Србији.
Родоначелник породице био је поп Симеон Лазовић, рођен у Бијелом Пољу 1744. године, док му се син Алексије родио 1777. године.
Симеон је осликао иконостасе бројних цркава на југу Србије (Ивањица, Ужице, Стари Влах, Кокин брод, Ваљево, Сирогојно, Штитково, Нова варош). А 1803. године ради на изради иконостаса у цркви св. Димитрија у Пећкој патријаршији.
Крајем 18 вијека, поп Симеон Лазовић се с породицом одселио у Боку Которску. Силазак у Боку показао се као добра одлука, јер га већ 2. јула 1795. године, са сином Алексијем, срећемо као потписника уговора о изради иконостаса за велику цркву у манастиру Савина.
Године 1801, Алексије ради двери у цркви св. Николе код Бијелог Поља, а затим 1803/04. године ради двери у цркви св. Сергија и Вакха у Подима, изнад Херцег Новог, гдје испод самог крста, у највишпој зони иконостаса, слика Србе владаре и светитеље.
Већ идуће, 1806. године, Алексије ради у цркви св. Николе у Баошићима. А потом неколико година ради иконе по Босни и Херцеговини.
Године 1818, Симеон и Алексије су у Дечанима, гдје изводе радове на иконостасу у капели св. Николе.
Наредне, 1819 године, сликају у испосници св. Саве код манастира Студеница.
Алексијеве иконе нађене су и у цркви Свете Тројице у Бистрици, код Нове вароши, у цркви св. Илије у Мачкату, у цркви св. Луке у Белој реци.
Најзад, из 1842 године потиче низ докумената који свједоче о пословима које је преузео за српску православну општину у Шибенику.
По обављеном послу, Алексије 1827 године се враће у Боку Которску, а наредне године ради шест икона за манастир Режевићи код Будве, а пар година касније и иконостас за овај манастир.
Године 1837, ради иконостас у цркви св. Николе у Никољцу код Бијелог Поља. Те исте године забележена је у једном псалтуру његова смрт.
