бисери мудрости

БОГ У БОЦИ: Завјет Јована Костића

1564
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Човјек тражи срећу, а ту му је, пред носом. Неко мисли, у мору је добит – па плови. Неко мисли, на копну је већа – па путује. А у селу тик, роди ти се жена за цијели живот. И што је теби до тога да тражиш чега вишег има од љубави?

Одломак из драме „Тројица“ Николе Маловића, објављене у књизи „Бог у боци“:

(монолог о. Јована на крају драме)

Најважније је да човјек на вријеме послуша учитеље. И није толико битно да ли ће младић научити, колико је важно да повјерује и послуша учитеља.

А ја никад нисам учитеље чуо на вријеме. Ни рисанског, ни шибенског. Па умногоме ни карловачког, митрополита Стратимировића.  Ни баш све гимназијске, новосадске, ни пештанске, професоре филозофије.

Зато су ваљда и мене мало слушала дјеца. Она која јесу, била су ријетка као љетња киша.

Стално сам био жедан код извора. Отац ме научио писати, а ја нисам хтио да читам. Гледао сам острва у Свештеном архипелагу, слијеп спрам чињенице да се тамо у доба моје младости за један дан могло одслужити 40 литургија.

Хтио сам да будем слободан. Да учим путујући по свијету. Да тамо гдје сам, пијем, једем и да љубим жене. Почесто нисам ни знао шта да радим с толиком слободом. Умјесто да дотакнем небо, постао сам роб навике: ваљало је стално још и још, путовати даље, кушати више, љубити старсније.

У Пешти на Дунаву, у Ростову на Дону, касније и у Одеси, почела је да ме прогања савјест. Нисам поштовао жеље родитеља.

Кад ми је умро син Миливој и кад се мојој Јовани за вјеки вјеков свезала утроба, спознао сам да Божје казне има.

Не може се преко мјере некажњено избивати из куће. Није човјек узалуд рођен са звуком 40 звона у ушима, нити сам ја био узалуд рођен с погледом на солила. Данас, кад повежем линије вишње промисли, видим, и с погледом на Јерусалим, да сам се већ првог дана родио с циљем.

Човјек тражи срећу, а ту му је, пред носом. Неко мисли, у мору је добит – па плови. Неко мисли, на копну је већа – па путује. А у селу тик, роди ти се жена за цијели живот. И што је теби до тога да тражиш чега вишег има од љубави?

Но, ко је ситан човјек па да тражи ишта више од онoга с чим се го рађа? Да тражи разумом има ли или нема Бога? Да чује што о томе кажу филозофи? Што о Богу кажу физичари? Шта кажу пјесници? Упућује ли све знање или не упућује на Свету Тројицу?

Бог није ствар разума него ствар вјере. Наша је историја – историја погрешног тумачења просветитељевих ријечи, по којима поткопавајући сујевјерје, многи поткопаше правојверје.

О Успењу Богородице љета 1890. произведен сам у протопрезвитера рисанског, са сједиштем у Перасту.

Пошто је данас све могућe, могуће је и то да на крају све бива због приче. Нека онда остане прича о тројици, о тројици без благослова.

Ко ме зна, и ко зна за моје, нека моли за грешну нам душу.

(О. Јован се окреће к икони Светог Николе. Моли се: Отче наш, иже јеси на небесјах, да свјатисвја имја твоје, да приидет царствије твоје…)