СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

МИЛОВАН ВИТЕЗОВИЋ ЗА ‘СЕДМИЦУ’: Бог, Српство и лијепе жене – свето тројство Јована Дучића

1707

Веровао је у љубав, у Бога и у Српство. То је свето тројство његовог песништва

Пише: Милован Витезовић

Сматра се да је песников живот празан ако се не садржи у његовим песмама. Књиге песама Јована Дучића сведоче о његовом животном путу, о његовом господству и достојанству, до којих је сваким стихом држао и о његовим књижевним стазама поред пута.

Кад год је слављен, слављен је због поезије, с највишим разлогом. Кад год је био нападан, поезија га је најсигурније бранила. Ако је у животу био спорен, у поезији је остао неоспорен. Она га је уздизала на пијадестале, који му и нису подизани, али које смо сви замишљали.

Поезија га ја учинила националним појмом песника. Онаквим, каквим су сонети учинили Петрарку за цео свет. Дучићу је цео живот био посут жутим ружама којима је целог свога века китио дуге косе своје песничке музе. Жежене, да истакну достојанство лепоте и раскош дара, али – жуте, да изазову завист и пакост мање даровитих, које је сваком песмом изазивао.

Веровао је у љубав, у Бога и у Српство. То је свето тројство његовог песништва.

Богу се предавао свом душом. Бог су му често били и љубав и Српство. А без љубави не би му било ни Бога ни Српства. Зато љубав превладава. Чини се да код Дучића има више љубави него ли у целокупном српском песништву и до њега и мимо њега.

,,Пољубац је сусрет највећи на свету“ – једна је од најлепших љубавних мисли света, која чини част и српском песништву и целом Дучићевом народу.

Од младости до позних година, Јован Дучић је био сав од одушевљених нерава, увек заљубљив, који је загледивао свако лепо чељаде и који се освртао за сваком елегантном сукњом, на куковима који померају видике, верујући да свака крије ,,дражесну Дулчинеју, која га воли и обожава“.

Веровао је да се лепе жене успављују књигама његових песама поред узглавља.

,,Сећам се како се већ времешни, да не кажем остарели Јован Дучић, као амбасадор Краљевине Југославије у Мадриду, окретао за шпанским лепотицама пуним киптеће страсти“ – сведочио ми је велики сликар, естета и господин Пеђа Милосављевић, који је у својој младости био у Мадриду Дучићев секретар:

,,Дучић је у срцу био млад и после шездесете године, али га је мучила спондилоза. Зато се он за лепим Шпањолкама, какве само оне могу бити, окретао целим телом. А кад се тако за неком окрене, он крене за њом, што је збуњивало оне с којима је Његова екселенција била у шетњи. Познавао сам многе Шпањолке што су волеле српског песника који је показивао да љубав не зна за године. Дучић је по свету дизао љубав као нашу националну одлику. То му многи нису опростили, нарочито људи у дипломатији“.

Преки краљ Александар је говорио да у својој краљевини може да разговара само са три човека: са својим рођаком принцом Павлом, с Јованом Дучићем и Иваном Мештровићем. Мештровић је урадио скоро античку бисту Јована Дучића, али су се разишли у времену кад је Дучић почео да диже своју Алеју великана у Требињу, поставивши прво Роксандићевог Његоша.

Ако Мештровић није дошао у Требиње, дошао је краљ Александар на отварање алеје. Дучић му је рекао како Наполеон није смео да дође у Требиње и Дубровник, а Александар је то урадио: ,,Ваше величанство, Ви сте већи и храбрији од Наполеона“.

Дучићев живот се завршио у Америци, у тешком времену Другог светског рата. Умро је с Богом на уснама и у песмама.

О Српству је певао у најтежим данима, када је и сам опстанак народа био у питању. То су најбоље његове и наше патриотске песме, према времену у коме смо, ја за крај ове своје апотеозе Јовану Дучићу издвајам једну од његових последњих песама, с надом да ћемо поуку извући.

Мој добри роде

Мој добри роде, сви су лагали,
И твој су видик сав помрачили;
За својом срећом само трагали,
И свуда крали и све тлачили.

И место млека, крв су сисали,
У страдањима твојим дугима.
Твоје су светло име брисали,
Да не знаш ко си међу другима.

С убицама су цркве стварали,
И с издајником горде тврђаве;
У заклетви те свакој варали,
На води дигли мосте рђаве!

На згаришту ти држе говоре,
На губилишту подло пирују,
На буњиштима саде ловоре…
И мртве уче сад да мирују.

Мој добри роде, сви су рђави,
Вапај твој не чују што тугује!
Издајник и сад још у тврђави,
С убицом жртва сада другује.

Ломан је, роде, мост на провали,
Свуд су у причест отров ставили…
С лупежом све су новце ковали,
С кривоклетником завет правили.