Ученици даниловградске Гимназије који су пре две године на школској прослави истакли транспарент: „Свети Петре каљају ти лице, школа твоја нема ћирилице“, имали су велике претече у 14 учитеља из Бjeлопавлића који су прије 105 година робијали зато што нијесу хтјели да се одрекну српског језика и ћирилице.
Ту импресивну историјску причу забиљежио је професор Веселин Матовић у књизи „Ћирилица и латиногорица“, позивајући се на историјске изворе: “Црна Гора у Првом свјетском рату“ Новице Ракочевића, „Настава историје у Црној Гори од 1934. до 1918. године“ Здравка Делетића, те на дневничке записе учитеља Јакше Брајовића и Блажа Радоњића.
У љето 1916, вршећи припреме за обнову рада основних школа у Црној Гори, али слутећи могући отпор и непристајање, аустроугарско Генерално гувернадурство припремило је замку за учитеље који су жељели да наставе рад у условима окупације.
Пред сам почетак школке године, учитељима је стигао нови школски програм у којем није било српске историје, српског језика, црквено-словенског читања и пјевања (свјетовног и црквеног). Српски језик окупатор је замијенио наставним језиком, српску историју – повијешћу, црквено-словенско читање – читањем, а пјевање је потпуно уклоњено.
Забрањени су сви домаћи уџбеници, а прописани они који су се користили за исте такве школе у Боки Которској и Далмацији под аустријском влашћу. Штампани су у Загребу и садржавали су обиље ријечи које су биле неразумљиве и ђацима и учитељима. Уведен је и предмет – њемачки језик!
Незадовољство због неочекиване промјене наставног програма, а посебно због забране ћирилице, било је у многим срединама, међутим, томе се једино одлучно, подношењем отказа на службу, супротставила група учитеља из Бјелопавлића, њих четрнаест, због чега су били ухапшени и стављени под војни суд.
Оставке су потписали појединачно у војној команди у Данилвграду, 19. октобра 1916, а једно од њихових обрзаложења гласило је овако: “Ћирилица је српска историја – артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је извијестити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност.”
И даље: „Ћирилицом су исписани сви културни трагови нашег народа, а не предавати националну историју значило би одрећи се прошлости, садашњости и будућности!“
Иако је одустајање од побуне подразумевало сигурну егзистенцију и, у условима окупације, чак и прилично удобан живот, односно сигурну државну службу и специјалне легитимације које су их штитиле од интернације и обавезног рада, ови храбри људи се одлучују на непристајање, сматрајући да онај ко хоће да остане доследан позиву учитеља, ни у каквим околностима, завјетне вриједности својих предака – ћирилицу и националну историју – не смије довести у питање.
Након двоипомјесечне истраге, изречене су им пресуде, као и тројици њихових наводних подстрекача, правницима: Николи Драговићу, Марку Јовићевићу и Радовану Бошковићу.
Учесници побуне били су: Вуксан Радовић, Саво Ђуровић и Велизар Ђурановић, који су после издржавања казне од три мјесеца пуштени на слободу, док су једанаесторица њих (осуђени на четири односно пет мјесеци затвора): Илија Мијушковић, Трипко Брајовић, Андрија Драговић, Саво Јововић, Томо Драговић, Радован Поповић, Миладин Вујадиновић, Ново Вучинић, Блажо Радоњић, Цветко Станишић и Јакша Брајовић, интернирани у мађарски логор Болдогасон, а касније у Нежидер, гдје су остали све до краја Првог свјетског рата.
У затвору су спавали на голом патосу, без икакве постељине, непрестано под надзором и уз пријетњу да ће бити објешени. Након изрицања пресуде (учињено ноћу) пребачени су у цетињски затвор, а одатле депортовани у Болдогасон.
Данас, ниједна школа, ниједна образовна или културна установа, нити улица у Црној Гори, нијесу знаменоване именом и дјелом 14 учитеља из Бјелопавлића који су страдали због одбране свог језика и писма. Њих се, чак ни поводом драматичних збивања око језика током последих 15 година, нико није сјетио, нити се ико на њих позвао, иако је тешко наћи импресивније свједочење о националном, језичком и културном идентитету Црне Горе, од њихових дјелом потврђених ријечи.
