СКИДАЊЕ ПРАШИНЕ

БЈЕЛОПАВЛИЋКИ УЧИТЕЉИ: Идемо на робију, не дамо ћирилицу!

3838

Ученици даниловградске Гимназије који су недавно на школској прослави истакли транспарент: „Свети Петре каљају ти лице, школа твоја нема ћирилице“, имали су велике претече у 14 учитеља из Бjeлопавлића који су прије 100 година робијали зато што нијесу хтјели да се одрекну српског језика и ћирилице.

Ту импресивну историјску причу забиљежио је професор Веселин Матовић у књизи „Ћирилица и латиногорица“ (Књижевна задруга Српског народног вијећа), позивајући се на историјске изворе: “Црна Гора у Првом свјетском рату“ Новице Ракочевића (Унирекс), „Настава историје у Црној Гори од 1934. до 1918. године“ Здравка Делетића (Историјски институт Црне Горе), те на дневничке записе учитеља Јакше Брајовића и Блажа Радоњића:

У љето 1916, вршећи припреме за обнову рада основних школа у Црној Гори (које су због рата биле затворене још од октобра 1915. године), али слутећи могући отпор и непристајање, аустроугарско Генерално гувернадурство припремило је замку за учитеље који су жељели да наставе рад у условима окупације, тако што их је, уз обећање да ће се настава у школама изводити по постојећим црногорским програмима, обавезало да  прије ступања у службу потпишу „свечану изјаву“ о потпуној лојалности и покорности свим захтјевима војне управе.

Међутим, пред сам почетак школке године, учитељима је стигао нови школски програм у којем није било српске историје, српског језика, црквено-словенског читања и пјевања (свјетовног и црквеног). Српски језик окупатор је замијенио наставним језиком, српску историју – повијешћу, црквено-словенско читање – читањем, а пјевање је потпуно уклоњено.

У наредби уз нови наставни програм, штампан на Цетињу, латиницом, гувернер В. Вебер, образлажући увођење латинице, пише: „Да узмогну касније дјеца што боље напредовати у јавном и приватном животу, у трговини и обрту, у саобраћају с иноземством и у учењу страних језика, имаду у школској години 1916/17, као и у аутро-угарској монархији, сви ученици основних школа Црне Горе, у којима је иначе наставни језик хрватски, безувјетно научити и писати латиницу“. Дакле, иако се у наставним програмима за све разреде предмет именује као „наставни језик“, јасно је да се под тим еуфемизмом подразумијевао – хрватски језик!

Забрањени су сви домаћи уџбеници, а прописани они који су се користили за исте такве школе у Боки Которској и Далмацији под аустријском влашћу. Штампани су у Загребу и садржавали су обиље ријечи које су биле неразумљиве и ђацима и учитељима. Уведен је и предмет – њемачки језик!

Деведесет година касније, црногорска власт, слиједећи овај аустроугарски окупаторски модел, поступиће на скоро истовјетан начин: умјесто српског, прво је увела матерњи, а затим тзв. црногорски као наставно језик, затим – латиницу прећутно учинила званичним писмом у државној администрацији и школској пракси, истовремено одстранила све наставнике који су се супротставили, те забранила вјерску наставу у школама.

Заправо, актуелан црногорска власт је отишла корак даље од Аустријанаца који су, за дивно чудо, дозволили школама организовање прославе школске славе, па су на дан Светог Саве, 27. јануара, дјеца рецитовала патриотске пјесме и пјевала Светитељу Сави. А садашња црногорска власт не само што је Светог Саву одбацила као патрона школства, него га је искључила из школских програма и прогласила окупатором Црне Горе.

ПОБУНА

Незадовољство због изневјерног обећања и неочекиване промјене наставног програма, а посебно због забране ћирилице, било је у многим срединама, међутим, томе се једино одлучно, подношењем отказа на службу, супротставила група учитеља из Бјелопавлића, њих четрнаест, због чега су били ухапшени и стављени под војни суд.

Старији учитељи, осим Илије Мијушковића, нијесу се сагласили с пружањем било каквог отпора, и прихватили су лојално обавезе које су захтијевале нова програмска правила, мотивишући то основном обавезом учитеља у описмењавању младих нараштаја. Насупрот њима, четранаесторо младих и тек свршених учитеља, не желећи да служе непријатељу, иако усамљени, чврсто одлучују да поднесу оставке.

Оставке су потписали појединачно у војној команди у Данилвграду, 19. октобра 1916, а једно од њихових обрзаложења гласило је овако:

“Ћирилица је српска историја – артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали доследни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је извијестити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност.”

И даље: „Ћирилицом су исписани сви културни трагови нашег народа, а не предавати националну историју значило би одрећи се прошлости, садашњости и будућности!“

Чиновник у команди био је Србин из Војводине. Покушао је да одврати младе учитеље од оставке: „Ја сам Србин. Син сам попа православног. Ја вама и вашем народу желим добро. Бићете одмах стријељани“ – рекао је чиновник. Није их убиједио, учитељи су остали при своме. Иако је одустајање од побуне подразумевало сигурну егзистенцију и, у условима окупације, чак и прилично удобан живот, односно сигурну државну службу и специјалне легитимације које су их штитиле од интернације и обавезног рада.

Ови се храбри људи одлучују на непристајање, сматрајући да онај ко хоће да остане доследан позиву српског учитеља, ни у каквим околностима, завјетне вриједности својих предака – ћирилицу и националну историју – не смије довести у питање. То видимо и из свједочења Сава Јововића:

“Примио сам се вршити дужности народног учитеља под управом ћесарских и краљевских власти, вјерујући да ће бивши програм основних школа остати и даље. Наредбом из наставе избацује се ћирилица, српска историја и пјевање националних песама. Ћирилицом су исписани сви културни трагови нашег народа, а не предавати националну историју значило би одрећи се прошлости, садашњости и будућности.Част ми је извијестити команду да са овим подносим оставку на своју досадашњу дужност.”

Након двоипомјесечне истраге, изречене су им пресуде, као и тројици њихових наводних подстрекача, правницима: Николи Драговићу, Марку Јовићевићу и Радовану Бошковићу. Учесници побуне били су: Вуксан Радовић, Саво Ђуровић и Велизар Ђурановић, који су после издржавања казне од три мјесеца пуштени на слободу, док су једанаесторица њих (осуђени на четири односно пет мјесеци затвора): Илија Мијушковић, Трипко Брајовић, Андрија Драговић, Саво Јововић, Томо Драговић, Радован Поповић, Миладин Вујадиновић, Ново Вучинић, Блажо Радоњић, Цветко Станишић и Јакша Брајовић, интернирани у мађарски логор Болдогасон, а касније у Нежидер, гдје су остали све до краја Првог свјетског рата.

Током суђења (предсједник суда био је Чех, звао се Славик), иследник Хрват, питао је Брајовића: „Зашто нећете овај школски програм, по њему се ради и у хрватским школама“?

Брајовић је одговорио: „Ви сте тај програм прихватили јер сте робови. Ми нисмо робови, ми смо окупирана земља. Ви да сте слободни, у вашим читанкама биле би пјесме о вашим великанима – Штросмајеру, Зрињском, Франкопану, Гупцу и другима, а не о аустријским надвојводама и војводама хабзбуршким“.

У затвору су спавали на голом патосу, без икакве постељине, непрестано под надзором и уз пријетњу да ће бити објешени. Након изрицања пресуде (учињено ноћу) пребачени су у цетињски затвор, а одатле депортовани у Болдогасон. Учитељ Брајовић је три пута покушаво да побјегне, али је сваког пута био ухваћен.

НАРАВОУЧЕНИЈЕ

Треба имати на уму да се све ово дешава у вријеме безусловне капитулације земље и, по извјештају аустријских чиновника, „повољног расположења становништва према окупатору“, с једне, и најтеже репресије, изазване поступком генерала Радомира Вешовића, министра војног, који је приликом покушаја његове интернације, 15. јуна 1916, убио двојицу окупаторксих војника, а затим се, с двојицом браће, одметнуо у комите, с друге стране.

А с каквом лакоћом и сигурношћу у исправност онога што чине, ови храбри учитељи се одлучују на непристајање.

Наравно, ниједна школа, ниједна образовна или културна установа, нити улица у Црној Гори, нијесу знаменоване именом и дјелом ових подвижника. Њих се, чак ни поводом драматичних збивања око језика током последих десетак година, нико није сјетио, нити се ико на њих позвао, иако је тешко наћи импресивније свједочење о српском националном, језичком и културном идентитету Црне Горе, од њихових дјелом потврђених ријечи, које су својеврсна апотеоза српској ћирилици.

А што је најгоре, масовним прихватањем латинице и одустајањем од ћирилице (иако за то не постоји ниједан ваљан разлог: ни естетски, ни лингвистички, ни истоиријски, ни културни, ни вјерски, ни техничко-технолошки), и не само у Црној Гори, Срби чине добровољно оно на шта њихове претке неппријатељи нијесу могли привољети забранама, прогонима, ножевима и бомбама. И то виде као свој цивилизацијски искорак и уклапање у културне садражаје модерног доба. „Парадокс историје, њена негативна дијалектика“, како би рекао аутор „Времена  смрти“.