ВИШЕ ОД ИГРЕ

БАРСИНА СТОПАЛА ОД ГЛИНЕ: Остајемо ли без Ел Класика?

358

ФК Барселона је увијек била симбол отпора управо зато што је играла против Реал Мадрида и на својим трибинама гајила тај анимозитет према престоници. Но, сва сребра, сва злата и сви људски животи не могу бит плата Ел Класику, јер без њега Барселона више није ‘више од клуба’, него само клуб као и сви други

Пише: Александар Холига (Телеспорт)

„Сви дивови имају стопала од глине.“

Цитат је из једног од блоговских уписа нобеловца Пола Кригмена у „Њујорк Тајмсу“, а везује се на причу из Старог завјета у којој пророк Данијел тумачи сан вавилонског краља Набукадоносора о његовом големом кипу који је био сачињен од злата и сребра, док су му стопала била од глине. Постоје различита тумачења те приче, али своде се на исто: неко или нешто што сматрамо великим и моћним има скривену слабост или је засновано на нечему слабашном и рањивом. Израз ћете наћи и у „Уликсу“ Џејмса Џојса, који пише о неугодном открићу како идол, стављен на пиједестал, има „стопала од глине“.

Темељ на којем је изграђена ФК Барселона – као не само фудбалски, него и културолошки и комерцијални гигант – њено је ривалство с Реал Мадридом. Барселона је данас, наравно, много више; али сва та сребра, сва злата и сви људски животи потичу из тог односа, тог шпанског дуализма који је изградио Барсу пуно више него Мадрид – како историјски, тако и у савремено доба. Он је њена највећа снага. И уједно њена највећа слабост.

Историју често перципирамо као некакву карикирану борбу добра и зла, позитиваца и негативаца, у којој читаве нације претварамо у субјекте и приписујемо им својства према томе на којој су страни биле и како су се у одређеним тренуцима понашале. Често заборављамо да говоримо о хиљадама, милионима људских судбина, од којих је свака до једне јединствена – с различитом позадином, различитим нивоима везаности уз заједницу и различитим односима изван ње; с различитим нивоом образовања, упућености и уопште бриге за све то. Колико год се понекад чинило тако, ствари никад нису црно-бијеле; ствар је само с које ће се стране у даном тренутку постављене границе између нијанси сиве наћи више њих.

КОРИЈЕНИ ПОКРЕТА

У шпанском националном канону стереотипа, Каталонци су традиционално окренути према спољашњем свијету: они су истраживачи, морепловци, трговци, предузетници, умјетници и сањари. Као такви, они се поносе својим космополитским духом, слободарством и отвореношћу утицајима, али су такође и практични те прилагодљиви систему и никад онако тврди као, рецимо, Баски.

Наравно да су и они имали раздобље романтичног национализма средином 19. вијека, исто као било који други у то доба иоле значајнији народ. Али, док год је национални покрет у перима и типкама сушичавих стихоклепаца и композитора, нема од тога ништа. Он прави замах може добити тек кад га се дохвате економске или политичке елите, које имају инструменте како га проширити до свог погонског горива: радника, односно оних данас популарно названих ‘обичних људи’.

Први се модерни узлет каталонског националног покрета поклапа с оснивањем ФК Барселоне – али у оно се вријеме није чинило да једно с другим има икакве везе.

Шпанија је на прелазу 19. у 20. стољеће била земља која се убрзано мијењала. Чекала се 1902., кад је млади краљ Алфонс Тринаести. имао навршити 16 и службено преузети дужности суверена; његов отац умро је од дизентерије још у доба кад је Марија Кристина Аустријска из Куће Хабсбург, била трудна с Алфонсом. Поткрај вијека земља је изгубила своје посљедње битне колоније, Филипине и Кубу, и стара је империјална слава била ствар прошлости, док су се истовремено развијали индустрија, бизнис и умјетност. Центар свих трију ствари била је Барселона – тамошња се буржоазија жестоко обрушила на Мадрид због губитка тих колонијалних тржишта и 1901. је први пут једна искључиво каталонска странка, конзервативна Лига Регионалиста, ушла у парламент.

ФК Барцелона је основана 1899., а већ 1902. била је овјенчана трофејом првака Каталоније. Те је исте године први пут играла против тек основаног клуба који ће касније постати Реал Мадрид. И док су, у складишту своје трговине текстилом, Реал основала двојица браће-индустријалаца из урбаног срца Барселоне, каталонски је понос основао Швајцарац Ханс-Маx Гампер уз помоћ Енглеза. ‘Блауграна’ у самом почетку није могла имати мање везе с носитељством каталонског националног покрета.

ВИШЕ ОД КЛУБА

Историја ривалства у деценијама које су услиједиле, позната је већини макар и површних пратиоца фудбалских збивања.

Сналажљивост и визионарство мадридских предсједника који су свом клубу прибавили краљевско покровитељство, огромни стадион, врхунске странце и наклоност диктатора Франциска Франка као показне екипе величине шпањолске државе, макар је генералисимов први избор био Атлетико.

С друге стране, живот потлачених, долазак Месије у лику Јохана Кројфа, његово крштење сина тада забрањеним именом каталонског свеца-заштитника Жордија, организација Ла Масије и све оне надреално лијепе ствари које су од Барселоне учиниле слободарски мит, а затим сав тај Més que un club претвориле у комерцијалну робу за конзумацију широм планете.

Међутим, све то почива на једној стијени. Барселона се дигла и винула у небеса као опозиција Мадриду још у доба Грађанског рата, а посебно послије њега, још више у раздобљу након окончања Франкове власти. То су њена стопала од глине.

Људи данас – како у самој  Шпанији, тако и другдје – често изједначавају Барсу с Каталонијом. Покрајина у новије доба ужива велику културну аутономију; у складу с увријеженим стереотипима, Каталонци су често језичак на ваги у парламенту и имају прилику усмјерити државну политику; с друге стране, никад у последњих неколико деценијаа нису били радикални нити су имали терористичке групе. Каталонци су, баш као и Барселона, профитирали на тој напетости према Мадриду, истовремено апсорбирајући спољашње у себе баш као што је и Барса апсорбирала Кројфа, Стоичкова, Месија…

У Мадриду су дуго сматрали да Каталонија заправо блефира са заговарањем независности и да то њиховим политичарима служи више као инструмент уцјене централне владе. Вјероватно је таквом дојму помогла и ФК Барцелона, управо због тога јер је било јасно да клуб профитира на антимадридском сентименту; у вријеме кад је и то, као и све остало, претворено у робу која продаје Ел Класико као највећи фудбалски спектакл на планету, није једноставно разлучити аутентичну повезаност друштвених и фудбалских феномена од оних чисто комерцијалних.

АНТИ-ЗВЕЗДА И ЗВЕЗДА

Показало се, међутим, да није била ријеч о блефу. Каталонци су, успркос забранама из Мадрида и полицијској репресији, изашли на референдум и у огромној већини гласали за независност. ФК Барселона, као највидљивији и најславнији експонент њихова националног бића, мора их подржати у тим стремљењима. ФК Барселона је заправо увијек била најпримјетнији симбол отпора управо зато што је играла против Реал Мадрида и на својим трибинама гајила тај анимозитет према престоници.

Но, ствари нису тако једноставне нити црно-бијеле. Питате ли Каталонце, већина ће вам рећи да њима Шпанија није „омражена“ нити ће замјерати својим играчима што играју за шпанску репрезентацију – они су, уосталом, били њени носиоци током недавне Ла Ројине златне ере. Можда је Балканцима то мало теже схватити, али сасвим је могуће не мрзити државу у којој се живи, а ипак жељети независност за своју покрајину; Каталонци, уосталом, прије свега имају проблем с Мадридом, а Шпанија је пуно, пуно више од Мадрида и Кастиље.

Такође, независност не мора нужно значити и крај Ел Класика какав познајемо. Будите сигурни да Барселона тек то не жели, јер мит о клубу највише је изграђен управо преко дербија. И није само новац у питању. Губитком најдражег непријатеља Барса би изгубила свој ‘опозициони’ статус; догодило би јој се исто оно што се догодило Динаму након осамостаљења Хрватске и покретања ХНЛ-а – од ‘Анти-Звезде‘ би постала ‘Звезда’. А таква промјена идентитета може бити погубна.

Успркос сигналима који долазе од Мадриду наклоњеног вођства Ла Лиге – нико иоле реалан у шпанском фудбалу не жели изгубити Барселону. Осим тога, перспектива неке будуће европске Суперлиге, у којој ће сигурно играти оба ривала, чини се неумитном, али она долази преспоро за Барсу; међутим, овакав би развој догађаја на политичком плану могао и то убрзати.

Каталонија данас сигурно може без Мадрида. Њен светионик, ФК Барселона, без њега је пуно ближе само обичном клубу. Зато Ел Класико мора некако, било како, преживјети, да би стопала од глине овог гиганта остала на своме мјесту.