МЕМОАРИ МИГУДА МИШУРОВА

Алапаче

788

Алапача је алапача па носила гаће или рашу

Пише: Милутин Вујисић Сокос

Ђаво затоврзо у чељаде, гица се и кофиста у њему, ћера га да и оно вири у ђавоље нити. Нема трапа ни манастира, макање ни свеца, те га народ неће искаишат у пасје обојке.

Започни ти цркву на дно села, док глас стигне на вр’ села испануће да градиш воденицу. Поручи комшији да дође са оцем на чашу ракије, док му пренесу поруку, испануће да си му оца, и да му се пишаш у ракију. Уљегла губа, црна, у народ.

Наљегог једне прилике преко Куриловца пут Мрченова дола кад заокопити Видра Нишина:

-Ајде ђевере Мигуде на каву. Ако нећеш гром ме гађо!

Свратиг, а не биг кад би зно да ће је гром изистинске гађати па никад каве не сркнуо. Стало њој до моје каве но би да испита шта се ради у селу.

Још нијесам ни сио, стаде предаме, склопи руке на прси, преврну очима, а растеже ко да ме нариче:

-Еее, мој ђевере, шта сам чула и виђела, руку биг дала да нијесам.

Дала би ти обје да што чујеш и видиш, мислим, а тобож је питам:

-Шта Видра, ками ти у дом?

-Срамота ме казат пред тобом – ћавка милетка, а примакла се и плеше ми гузицама испред носа, само што ми не ишћера лулу из зуба.

-Причај црна друго, данас ништа није срамота.

-Шћери Беке Мрченове не долазе га дома до зоре – шапће сад ко да ми предаје лозинку.

-Оклен знаш, јадо? – шапћем и ја.

-Виђела сам иг мојиема очима у луг поред воде.

-А што си ти чињела у то доба тамо? – велим гласније.

-Ишла једну ноћ да виђу што су ми ђевојке одоцниле, збори, а запријетила сам им да се не би дружиле са њима. Веле, неће, мрзе иг и оне, како неће кад их сваку ној гледају ђе се јашу с једнијем по једнијем, до зоре.

Није Видра сама. Данас су Видре на сваку банду. Пуста доколица, празна глава, који ли је враг? Кад треба оговорит, олајат, изнитит, оне што им се чорбе не би смијешале, окупе се око џезе ко сестре рођене. Не ко ове данашње ко што су се некад сестре слагале и лијепо живљеле. Није Његош за живота измислио што могу оне за уру времена.

Почну од свекрва, згрозе се од заова, зареже на јетрве, убију трнгузице од сна’а. Кад причају о бившијема момцима свакој руке на лијеву банду груди, па се расплачу, па шмркћу, а кад дође ред на људе им и јадове, ставе дланове под гузицу, исправе леђа, а главу затуре упријеко, ко ован кад мрка. Неки је саграило, други пиздило, трећи лоче, четврти квоче, пети некуветан, шести шуловетан, а седмоме ко и свијема редом – и оца и мајку… задовијек. Би реко сваки се родио само да њиг несрећне и баксузне о јаду забавља.

Руко небеска и Свети Василије. Алапаче!

Исто ти је и с мушкијема. Док је било људи, зборили су о ратовима, чојству, јунаштву, људима… Данас, док они по кавана тењизгају ђе је која и чија с ким, њине дома опошљавају посо. Алал им било. Још се турају у разраду политике. Не умију дома одјавит, а ,,умјели би“ с државом управљати.

Зло вријеме за такве ствари потаман је ко буњак за коприву. Алапача је алапача па носила гаће или рашу.

Требо сам поручит у варош да ми неко донесе кутију за дуван. Бојим се док стигне порука испануће да ми треба сандук за мрца.

Пито биг Видру би ли ми она то учињела но се бојим да неће чекати да чује шта, но ће разгласит да јој је Мигуд тражио оне работе.