Скидање прашине

Једна од најљепших икона!

5833

Дуго се сматрало да је византијска царица Јелена поклонила Погановском манастиру једну од најљепших икона у византијском свијету. Али, каснија истраживања довела су открића да се иза оштећеног потписа на икони „Христу Богу верна василиса“ крије име монахиње Јефимије (жене Угљеше Мрњавчевића)

Пише: Томислав Ж. Поповић

На малој заравни у кањону ријеке Јерме, на путу од Цариброда према Звоначкој бањи, испод високих стијена смјестио се чувени Манастир св. Јована Богослова. Има још два имена, Погановски и Влашки, према именима село Поганово и Власи, која се налазе у близини.

Први радови везани за овај манастир везују се за име Константина Дејановића, сина сестре цара Душана („превисока царица српска Јевдокија“). После његове смрти, бригу о манастиру преузела је његова ћерка Јелена, „једина Српкиња византијска царица, супруга царица Манојла II Палеолога“. Ови подаци урезани су у три камена круга, три медаљона, који су посвећени Господину Константину, Госпођи Јелени и св. Јовану Теологу.

Дуго се сматрало да је царица Јелена (касније, монахиња Хипомена) поклонила манастиру једну од најљепших икона у византијском свијету. Али, каснија истраживања довела су открића да се иза оштећеног потписа на икони „Христу Богу верна василиса“ крије име монахиње Јефимије.

То је двострана литијска икона, сликана темпером на дасци, величине 89 х 60 сантиметара. На предњој страни је приказана Пресвета Богородица, названа Катафиги и св. Јован Богослов у стојећем ставу, без Распећа, а на другој страни композиција Чудо у Латомском манастиру (према мозаику из манастира Осиос Давид у Солуну).

Сликарска вриједност ове иконе обезбиједила јој је високо мјесто у историји византијске умјетности, као једном од најлепших дјела касне умјетности ере Палеолога.

На очишћеној икони стручњаци су дешифровали име василисе (ову титулу у 14. вијеку носиле су деспотице) Јелене, а затим је историчар умјетности Гордана Бабић поставила смјелу и добро утемељену претпоставку да се иза овог имена крије деспотица Јелена, потом монахиња Јефимија, жена Јована Угљеше Мрњавчевића.

Детаљи из њеног живота умногоме оправдавају садржину иконе. Године 1271, у Маричком боју, 26. септембра на дан када црква празнује апостола Јована Богослова, погинуо је деспот Угљеша. Чини се веома оправдано да се Јелена обратила овом свецу за спас Деспотове душе, јер је он аутор Апокалипсе а и Језекељева визија је есхатолошка и односи се на Судњи дан, па се тиме могу повезати ова два лика.

Исте године, деспотица Јелена је била приморана да напусти Сер, сједиште деспотовине, и одлази у Солун, гдје је имала прилику да се упозна са култом Богородице Катафиги.

Као и Богородица, Јелена је изгубила сина јединца, младог Угљешу Деспотовића који је сахрањен у Саборној цркви манастира Хиландар. Богородица је нашла уточиште у кући Јована Богослова, а деспотица Јелена, прошавши све ове патње, право уточиште је могла да нађе једино у мајци Христовој, представљеној на икони са епитетом Катафиги (у значењу: уточиште, прибјежиште).

Иначе, Храм Св. Јована Богослова, саграђен је у последњеј деценији 14. вијека. После пуних сто година, фреске су радили сликари из Костура (Касторија, Грчка), чија се дјелатност може пратити по цијелом Балкану, који су чували истину и љепоту византијске умјетности. Стога фреске Погановског манастира, по бради и особеностима, неуобичајеним решењима, али и богатством и разноврсношћу иконографске и теолошке садржине, спадају у ред најбољих остварења 15. вијека.

(из књиге „Свете иконе“,  издавач „Невен“ Београд)