Два угледна британска новинара, у својој књизи „Сиви вук” доказују да се Адолф Хитлер није убио 30. априла 1945. године у бункеру у Берлину, већ да је побjегао у Аргентину, гдје је лагодно живио све до 1962. године
ПИШЕ: Донко Ракочевић
Сајмон Данстен и Џерард Вилијамс уопште нијесу жељели да њихова прича буде истинита. Првобитно је требало да буде пустоловни ТВ документарац на тему „теорије завјере“ који нагони на размишљање. Међутим, исцрпна истраживања у Аргентини, Пољској, Њемачкој, Великој Британији и на kанарском острву Фуертевентура, довела су до убједљивог досијеа пуног појединости, поткријепљених свједочењима многобројних очевидаца, па су на свјетлост дана изнијели причу потпуно другачију од прихваћене историје Другог свјетског рата.
Oснова њихове приче је да је Адолф Хитлер побјегао 1945. године из Њемачке и проживио свој живот у Аргентини, све до 1962. године када је умро. Заједно са њим су били и његови први сарадници Мартин Борман и Хајнрих Милер. Подједнако су фрапантни докази и о томе да су Америка и Британија припомогле у бјекству стотина освједочених нациста, попут астрофизичара Вернера фон Брауна и садистистичког мучитеља Клауса Барбија, „Лионског Касапина“. Обојица су се запослила у америчким државним агенцијама у послератним годинама, док је другима било дозвољено да умакну у далеке крајеве свијета.
Америчке корпорације су током тридесетих година са њемачком нацистичком индустријом закључиле низ споразума о заједничком коришћењу кључних индустријских патената, и све до половине 1943. помагале нацистичку ратну машину , која не би могла да функционише без америчког синтетичког каучука и технологије за производњу висококтанског бензина.
Њемци су се америчким компанијама служили као параваном за своју дјелатност унутар САД, а амерички произвођачи аутомобила су свјесно подржавали нацистичку индустрију (Хенри Форд је примио највише њемачко одликовање, а његову књигу „Бјелосвјетски Јеврејин“, Хитлер је силно похвалио), док је само Министарство финансија САД оптужило америчке банке за сарадњу са нацистима.
Најеклатантнији примјер вјероватно представља сарадња компаније „Стандард Ојл“ из Њу Џерсија и водећег нацистичког индустријског концерна IG Farben. Уз помоћ технологије за производњу синтетичког бензина из угља, коју је „Стандард Ојл“ продао комбинату IG Farben, Њемачка је 1944. године произвела преко пет милиона тона синтетичког бензина (у поређењу са 340 хиљада, колико је произвела 1934. године).
Без помоћи америчких компанија, улазак Њемачке у рат је био незамислив. Амерички индустријалци су се усредсредили не само на наоружавање Њемачке, већ и на слабљење њених будућих жртава. Постоје недвосмислени докази да су они били упознати са њемачким планом за освајање свијета.
Још док је књига „Сиви вук“ била у припреми, у љето 2011. године, 91-годишњи Украјинац, Иван „Џон“ Демјањук, осуђен је због помагања у убијању 28.060 Јевреја у логору смрти Собибор у Пољској, 68 година после самог догађаја. Он је годинама лагодно живио као радник Фордове аутомобилске компаније у Кливленду, у држави Охајо, прије него што је 2009. године изручен Њемачкој да би му се судило као ратном злочинцу.
Не постоје конкретни форензички докази да су Адолф Хитлер и Ева Браун умрли у Фиреровом бункеру – у тренутку њихове смрти није било очевидаца. Чувени фрагмент „Хитлерово лобање“ који је деценијама чуван у Москви, коначно је подвргнут анализама ДНК. Он припада некој жени млађој од 40 година, ал не Еви Браун.
Мартин Борман је 28. априла 1945. године извео најневјероватнији трик у историји. Он је замијенио Хитлера двојником који се појавио 20. марта. Једна глумица из „ергеле“ филмских старлета министра пропаганде Јозефа Гебелса (уз помоћ најбољих шминкера које је Рајх могао да нађе) замијенила је Еву Браун. Дублери су заузели своја мјеста у Фиреровом бункеру, док су Хитлер и Ева бјежали. Борман је ту шараду одржавао два дана, све док није био сигуран да је прави Хитлер на сигурном. Онда је исценирао лажно двоструко самоубиство Хитлера и његове нове невјесте, да би затим Хитлеров двојник и његова тобожња млада били безосјећајно убијени, руком Хајнриха Милера.
Пут бјекства у берлински систем подземне жељезнице и даље постоји. Асошијетед прес и Ројтерс су пренијели исцрпно свједочење пилота Петера Баумгарта, дато у Варшави 1947. године, који је одвео Адолфа и Еву из Берлина. Новине широм свијета пренијеле су ту причу, премда зачудо више нико није потражио Петера Баумгарта и он је једноставно нестао из историје после пуштања из варшавског затвора 1951. године.
Историчари су радије прихватали „стручни“ извјештај британског историчара, професора с Оксфорда и некадашњег обавјештајног официра Хјуа Тревор-Ропера, у коме се инсистира на томе да је Хитлер извршио самоубиство у свом бункеру 30. априла 1945. године.
Стаљин никада није повјеровао да је Хитлер мртав и инсистирао је 17. јула 1945. године на Потсдамској конференцији на томе да је Фирер побјегао – „вјероватно у Шпанију или Аргентину“. Стаљинов главни генерал, маршал Георгиј Жуков, рекао је 6. августа 1945. године: „Нијесмо пронашли леш који би могао бити Хитлеров.“
Није било лако разоткрити пут Хитлеровог бјекства. Агент аутора књиге, Бил Корс, рекао је да то личи на праћење животиње у лову: „Никада не уочиш све њене трагове, а повремено дође до прекида када се чини да се сваки траг губи, али ако будеш устрајан, наћи ћеш га поново и на крају доћи до јазбине своје ловине.“
За ауторе, траг је почео 2006. године у Буенос Аиресу, и касније их је одвео до вјетровитих обала Патагоније и града Сан Карлос де Барилоче на обронцима Анда, гдје, на њихово запрепашћење, нико с ким су разговарали није изгледао ни најмање изненађен тврдњом да је Хитлер ту живио после Другог свјетског рата.
Не треба заборавити да је Борманова варка готово све обманула и да је Хитлер потом живио међу другим нацистима и сарадницима, који су већином и сами били у бјекству као ратни злочинци. Влада Хуана Доминга Перона (и сами Перонови) имала је огромне користи од прилива похараног новца, као и од њемачких стручњака и научника.
Аргентина је огромна земља, у њој је 1945. године живјело 20 милиона људи , а приближно три милиона их је њемачког поријекла. Нацистима је било лако да се изгубе на мјестима гдје је чињеница да сте Њемац била потпуно нормална ствар.
На своју вјечиту срамоту, Савезници су запослили бројне нацистичке ратне злочинце због њиховог претпостављеног знања о способностима Црвене армије и Совјета. Људе попут Клауса Барбија, „Лионског Касапина“, ангажовале су западне обајештајне агенције годинама после рата. Била је то незгодна чињеница која је деценијама скривана. Испоставило се да је већина могла да буде од веома мале користи у хладноратовском сукобу са Совјетским Савезом. Подједнако забрињава чињеница и то што је многим нацистима било дозвољено да пронађу за себе нов живот у Сјеверној и Јужној Америци, као и у Аустралији, у емиграционим шемама које су финансирале владе у замјену за њихове услуге.
Индикативно је да најисцрпнија историја израелских обавјештајних служби садржи 634 стране, а опет се само три односе на лов на нацисте у Јужној Америци. Мосад је на крају заробио Адолфа Ајхмана тек после узастопних захтјева Лотара Хермана, преживјелог из концентрационог логора, који је живио у Аргентини и чија се ћерка забављала с једним од Ајхманових синова. Херман је годинама покушавао да наведе и њемачку и изралеску владу да то истражи. Сада је доказано, после дуге судске битке у Њемачкој, да је западноњемачка обавјештајна служба знала да је Ајхман у Аргентини, штавише – знали су његову адресу и псеудоним Рикардо Клемент, још од 1952. године, осам година прије него што је ухваћен и одведен у Израел, гдје су му судили и објесили га.
Свијет је био опасно мјесто у годинама двије супротстављене нуклеарне суперсиле, а Аргентина се није високо котирала на листи за прикупљање података, како у Совјетском Савезу, тако ни у Сједињеним Државама, а најмање у Израелу. На другој страни свијета, далеко од важних „сфера утицаја“, Хитлер је могао да проживи свој живот до краја, уз помоћ и заштиту Перонових, и у друштву хиљада окорјелих нациста који су побјегли после рата у Јужну Америку.
