ЦРКВЕНИ КАЛЕНДАР

Милутин – краљ и светац!

1118

Милутин је био краљ према коме је судбина, што није чест случај када је ријеч  о владарима, била великодушна; као и историја. Овај харизматични српски владар умио је вјешто да искористи и добре и лоше стране које му је усуд намијенио. Прешао је у мит чим је ушао у историју – а и данас лебди негдје између легенде и историјске истине.

Стефан Урош II Милутин Немањић (1253-1321) је био краљ Србије и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку. Припадао је династији Немањића. Током његове скоро четрдесетогодишње владавине (1282-1321), Краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији Охрид-Прилеп-Штип, чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Републике Македоније.

Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом, и Татарима. После Драгутинове смрти 1316. године дошао је у сукоб са краљем Угарске Карлом Робертом (1310-1342) због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево.

Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава. Упоредо са тим, женидбама је успео да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина-наследника Стефана као таоца.

Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане, Манастир Витовница и његова задужбина Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој гори ван његове државе.

Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као вардарски стил, развијала се и фортификациона архитектура у којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и Стефану Душану. Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен светим краљем, а његово житије је написао његов сарадник и каснији архиепископ српски Данило II.

Женио се чак пет пута, последњи пут Симонидом 1299. године и из тих бракова је имао два сина Стефана и Константина и две ћерке Ану (Неду) и Царицу (Зорицу). Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рата.

Против његовог законитог наследника и млађег сина Константина побунио се старији син Стефан (Ћоровић наводи да је Константин био старији), а у борбе око престола се укључио и Драгутинов син Владислав који је према Дежевском споразуму из 1282. године требало да наследи Милутина. Расуло у земљи је било толико да се поједина властела једноставно отцепила (као Бранивојевићи у Захумљу), а банде пљачкаша су нападале чак и поворку која је преносила Милутиново тело у његову задужбину манастир Бањску.