Скидање прашине

Космет смо изгубили у 17. и 18. вијеку! Ево како…

4093

Пише: Љубиша Морачанин

Одмах после освајања Косова и Метохије и сусједних држава 1455 године, успостављена је османлијска управа. Заузете земље биле су додијељене турским спахијама, а фискални попис (дефтер) извршен је исте године. Дефтер „области Бранковића“ (садржи Косово и један дио Метохије) не наводи ниједан топоним на албанском језику. Албанска властита имена појављују се само у 80 од укупно 850 села. У 850 села било је 16.729 хришћанских домаћинстава, док је муслиманских 177. Дакле, хришћани су чинили 99 одсто становништва.

Антропонимска истраживања указују на врло моћну већину словенског и православног становништва и у 16. вијеку, но у 17. вијеку долази до значајних промјена у корист муслиманске вјероисповијести, што због преласка православних у турску вјеру, што због насељавања албанског становништва (ријеч је била углавном о Малисорима којима су Турци наметали ислам).

Тако турски попис с почетка 17. вијека показује да је у Призрену 56 % муслимана и 44% хришћана, а скоро идентичан однос је и у Приштини (54 наспрам 46 одсто). У Трепчи је било 77 % православних и 23 % муслимана. У Вучитрну 72 % муслимана, и само 22 % Срба. Но, у сеоском подручју, убедљиву превагу су и даље имали православни.

Крајем 17 вијека, све већа несигурност била је узрок велике кризе која ће пољуљати османлијско царство. Важност саобраћајница и богатство покрајине (Турци су максимално користили косметске руднике; и сав свој новац су правили од сребра са Косова), као и близина албанских и црногорских планина, условљавали су очајно стање за најнезаштићеније слојеве друштва, посебно хришћане. Ово стање ће, са аустро-турским ратовима, утицати  на велики егзодус хришћана, као и на таласе исламизације свих слојева домородачког или усељеног становништва с подручја данашње Албаније.

Него да се на тренутак вратимо један вијек уназад. Када су се почетком „дугог рата“ (1593-1606) Срби подунавског краја, на наговор Ватикана и Беча, дигли масовно против османлијске власти, турски велики везир Синан-паша спалио је 1594. године мошти Светог Саве на Врачару у Београду. Исти велики везир саградио је нешто касније (1615) велику џамију у Призрену од мермера који је добио рушењем Цркве Светих Архангела, у којој се налазила гробница цара Душана. Црква Успења Богородице у Неродимљу, гдје је био гроб цара Уроша, била  је такође оскрнављена и опустошена око 1584, као и многе друге хришћанске цркве.

Пошто су се оближња брђанска племена одметнула, одбијајући повећање пореских обавеза, почела су са пљачкашким упадима у долине Косова и Метохије. Ове отимачине су изазивале мјере одмазде у виду правих ратних похода против брђана (данашња Црна Гора), као и наглу исламизацију албанског племена Малисори.

Турци су тада саградили бројна утврђења: Гусиње (прије 1611), Плав (прије 1619), Бањску (1619), чија је црква морала служити као складиште оружја, Рожаје (1639), да би зауставили пљачкашке походе неукротивих брђана.

Током три рата између Аустрије и Турске (1683-1691; 1716-1718; и 1737), хришћани на челу са црквеном јерархијом, незадовољни све већим наметима, пружају подршку Аустријанцима, што ће за последицу имати мијењање вјерске структуре становништва.

После последње турске опсаде Беча, 1683, турска војска је, бјежећи, систематски пљачкала локално становништво. Нарочито велика уништавња десила су се на Косову и Метохији, посебно у сједишту Пећке патријаршије и у великом манастиру Дечани. Офанзива Хришћанске лиге (Аустрија, Венеција, Пољска) продрла је све до Скопља, града који је уништио пожар који је изазвао аустријски генерал Пиколомини, како би зауставио епидемију куге. Аустријске снаге су у пролазу помагали српски устаници и дио Албанаца који још нијесу били потурчени (Малисори). Аустријска војска је такође поубијала и опљачкала много муслиманског живља.

Аустријског генерала Пиколоминија, кога је пратио скопски надбискуп Петар Богдани, у Призрену је дочекао српски патријарх Арсеније III Чарнојевић, са шест хиљада наоружаних Срба и Арбанаса (10.000 према француским изворима), који су положили заклетву аустријском генералу.

Пошто се разболио од куге, Пиколомини умире у Призрену 9. новембра 1691. године (сахрањен у Богородици Љевишкој у Призрену), а Богдани мало касније. Потучена у Качаничком кланцу, аустријска војска прелази из офанзиве у мукотрпно повлачење све до Београда. Турска освета је била немилосрдна. Репресалије су трајале више мјесеци, све док царска Порта није расписала општу амнестију. Србија и Македонија биле су спаљене и опустошене.

Са својим богатствима и својим стратешким значајем, Косово и Метохија били су међу крајевима највише погођеним насиљем. Неповратни процес исламизације, а затим и убрзана миграција, драстично су промијенили националну и вјерску структуру становништва.

Бјежећи испред турске одмазде, хиљаде српских породица, предвођених својим патријархом, напустило је Косово и Метохију и Рашку и почело да се исељава стопама аустријске војске. Према аустријским изворима, тада је исељено 22.000 породица, близу 66.000 становника (G. Veinstein, str. 316, 320). То је огроман број ако се има у виду да је цијела Румелија (Балканско полуострво) на турском попису 1831. године имала око 2.650.000 становника.

У овом првом великом егзодусу, библијских размјера и последица, они су носили ковчеге с моштима  својих светаца. Пратило  их је мноштво католичких Албанаца. Овај егзодус је масе хришћанског живља населио у равнице Јужне Угарске, каснију Војводину, у Славонију, као и још више на сјевер, све до Будимпеште и даље до Сент Андреје.

Аустријски пораз омогућио је Отоманској империји да успостави своју границу на међама Балкана, на ријекама Сави у Дунаву, за више од једног вијека. Као и у свим великим ратовима после тога, закључно са оним у 20. вијеку, највећу цијену су платили Срби.