Скидање прашине

Морача је била српска жупа!

2303

Долина Мораче се као српско-словенска жупа помиње још у „Љетопису попа Дукљанина“ у 12. вијеку, и то као дио Подгорја (Србије). У тој области су живјеле Мацуре које су се тек у 15. вијеку одселиле у Далмацију, гдје и данас живе њихови потомци и славе св. Арханђела Михаила, као и већина данашњих Морачана

 Љетопис попа Дукљанина је књижевно-историјско дјело на латинском језику, настало у граду Бару (у другој половини XII вијека) а први пут је објављено 1601. године, на италијанском језику (на хрватском 1851. а српском 1853. године, у Новом Саду). У овом историјском спису, име области Подгорја (лат. Submontana) први пут се помиње у вези са догађајима из раног средњег вијека, послије византијског освајања Рашке, 971–972. године.

Ово латинско име област је добила због свог географског положаја, посматраног са Приморја. По Љетопису, Подгорјем су управљали: Предимир, па његов најмлађи син Свевлад, а непосредно након побуне Самулиове, облашћу је владао је Хвалимир, а затим његов син Мирослав.

Подгорје је било подијељерно на двије уже области, са укупно једанаест жупа. Источне жупе (налазиле су се у предјелима данашње ЦРне Горе) набројане су као: Оногошт, Морача, Комерница. Западне жупе Подгорјабиле су: Гатачко поље, Невесињско поље, Вишева, Ком, Дебар и Рама.

У глави XXX четврти дио Тетрархије (Барски родослов) Подгорје иде од великог Неретвиног лука и ријеке Раме, источно у правцу пружања Динарског система, до ријеке Мораче. Област је такође и зона између Трансмонтане (лат. Transmontana) и Маритиме (лат. Maritima). Према представама писца наведеног родослова, а у вези са организацијом државе (које је он изразио у одлукама тзв. Сабора на Дувањском пољу) Србија (лат. Surbia) се назива Трансмонтана („Surbiam autem, quae et Transmontana dicitur“) која се дијели на Рашку и Босну, са границом на Дрини. „Maritima“ или „maritima regiones“ представљала је регион Приморја (Хум, Травунија и Дукља).

Успоном Дукље у раном средњем вијеку, област Подгорја са својим жупама, свакако улази у њен састав: Барски родослов наводи уједињење Подгорја и Дукље у вријеме Петрислава. Међутим, након поновног учвршћивања власти Византије на тим просторима (1018. године) ослабили су односи Подгорја и Дукље. О области Подгорја за дуго нема помена. Не помиње се ни по ослобођењу од Ромеја, након Барске битке (1042) и ширења Дукље кнеза Војислава (између осталог и на жупе које су у ранија времена навођене као подгорске).

Ни послије смрти кнеза Војислава, приликом подјеле земље, не помиње се ова област, као ни у опису догађаја у држави Дукљи под краљевима Михајлом и Бодином. Тек у догађајима (опет по Барском родослову) из тридесетих година XII вијека, поново се помиње област, приликом описа освајања Оногошта „и других жупанија у области Подгорја“ од стране Драгила, сина кнеза Бранислава.

Грб Мацура

У Морачи су у то вријеме живјеле Мацуре, које су тек у 15. вијеку напустиле ово подручје и населиле се у Далмацији. Православци су и данас, и славе Аранђеловдан, исто као и већина данашњих Морачана. Веома је битно напоменути да је манастир Морача, који се и налази у некадашњој племенској области Мацура, према забиљеженом предању, спаљен 1505. и био пуст све до 1565. или 1570. године, кад је обновљен под патронатом игумана Томе и Вукића Вучетића. Ако је тако значајан духовни центар какав је манастир Морача био похаран и опустио, сасвим је извјесно да је и народ око манастира био расељен у поменутом периоду.

С обзиром на распрострањеност, помињање у предањима као о „старом народу“ могли бисмо тумачити тиме да Мацуре нису биле организоване у једнокрвну, једнородну заједницу, као што је то био случај с досељеним брдским племенима, већ да су слично Србљацима у Полимљу, с којима су представљали једну етничку цјелину, били скуп појединаца разнородног поријекла. Радило се, по свој прилици, о старом српско-словенском становништву долине Мораче.

(Група аутора: Историја Црне Горе, књига 1.- 1967. Титоград)