СкидАње прашине

Блистава два вијека Котора под Немањићима!

4239

„Котор је град који у себи носи свакакву енергију, а негдје доминира као једна фина звијезда Немањин лик. То је једно дивно осјећање које не смета никоме, а паметни људи и са западне и са источне нијансе осјећања вриједности, разумију тај центар и врло добро разумију да се он не може војскама помјерити.“ (Светислав Божић, српски композитор)

Котор је скоро два вијека био под Немањићима. Као што је одавно добро познато, српски велики жупан Немања освојио је Котор крајем 1185. године или на самом почетку 1186. године. Од тада, током следећа непуна два вијека, све до пропасти српског царства (1371), град се налазио под влашћу српске средњовјековне државе и њене владарске династије Немањића.

У Немањиној биографији, коју је писао његов син Стефан, саопштава се да је Немања освојио Зету као баштину и мјесто свог рођења, наводећи при том појединачно и градове: Дањ, Сардоники, Дриваст, Скадар, Свач, Улцињ, као и славни град Бар. Све њих одузео је Грцима, разорио их и очистио их од грчког језика.

У том првом налету, Котор је одмах био изузет и унапријеђен, а владар је у њему изградио и свој двор. Шта је Немању навело на такав поступак, није познато. Али, нема сумње да је тим чином Котор добио велики углед и значај. Рекло би се већи од онога који се могао очекивати за Бар као сједиште архиепсикопије. У сваком случају, Котор је добио изузетно повољну основу за свој даљи живот и развитак у оквиру тадашње српске државе. „Немањићи брањаху њихову слободу и дадоше им многе повластице и поклонише земље“ (Ibidem, str. 72; – Memorie Storiche etc.)

Десетак година касније, Немања је Котор, као и Дукљу, Далмацију, Травунију и Топлице, предао на владање свом најстаријем сину Вукану, који је себе називао краљем, а и римски папа га је називао тако. Могуће и да му је послао краљевску круну. Без обзира на то Вукан је и даље признавао очеву врховну власт. На цркви св. Луке у Котору, коју је Вукан подигао 1196. године, и данас стоји свједочанство о томе којом се титулом представљао – „rex Diolice, Dalmacie, Tribunie atque Tolizze“.

Вукан Немањић (манастир Дечани)

Вјерници Дукље били су под надлежношћу Дубровника који је допуштао локалне обичаје и словенски језик у богослужењу. Почетком 1199. године, Вукан је успео да издејствује од папе, вјероватно уз помоћ Угарске и Сплита, изузимање Бара из Дубровачке надлежности. Вукан је објавио обнову надбискупије на црквеном сабору у Бару у љето 1199. године, којем су присуствовали и папини легати. Сабор је такође имао задатак да Вукана пред папом покаже као ревносног католика и да му осигура симпатије.

После крвавих сукоба са братом Стефаном, и привременим освајањем Рашке, Вукану се губи сваки траг 1207. године. Од 1208. године, његов син Ђорђе Немањић је нови краљ Зете, па и господар Котора.

Ни Ђорђе није био у најбољим односима са Стефаном Првовјенчаним. Са Млетачком републиком је склопио уговор 3. јула 1208. године, у коме се заклео на вјерност и пружање помоћи венецијанском дужду.

Изгледа да је око 1220. краљ Стефан одузео Ђорђу власт у Котору и Зети или дијелу Зете, а Стефанов син Радослав се у двије одлуке градског већа Котора из 1221. године и једној из 1227. године спомиње као краљ. Ипак, Ђорђе је можда задржао управу на југоистоку Зете. Ђорђе се изгледа поново спомиње као краљ у Зети, то јест у Улцињу, 1242. Умро је после 21. августа 1242. године.

За Душана Силног, а и прије, јак је био утицај Котора на српски двор. Цар Душан је јако волио Которане и радо их гледао на свом двору и најважаније послове царства им је повјеравао. Краљица Јелена сагради 1228. манастир и цркву св Франа у Котору, а Марин Которанин велики је уплив имао на српском двору, али ипак није успио да Немањиће приведе у крило Римске цркве.