Скидање прашине

Царска Русија није била наклоњена Србима!

4881
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Србија и Црна Гора и српски народ у цјелини нијесу имали пријатеље ни ослонац у руској држави, у руским дворским и државним (етатистичким) круговима, који су, напротив, прогонили Русе пријатеље Срба

(аутор: проф. др Жарко Видовић)

Руска монархија никад није могла бити узор српској: просто зато што није била православна! Није одговарала ни основној православној представи о личности и слободи, оној представи коју Достојевски, поучен славјанофилством, брани у Великом Инквизитору. Није одговарала ни православном схватању слободе, личности, племства, аристрократије и њене одговорности (моралне). Није одговарала ни православном схватању монархије. Па ни схватању нације.

Али, критику те руске царске идеологије – идеологије њемачке! хегелске! – могло је с пуно разлога моралних, историјских, научних и православних да изврши само руска аристрократија. Она је то и учинила: у славјанофилском покрету.

Србија и Црна Гора и српски народ у цјелини нијесу имали пријатеље ни ослонац у руској држави, у руским дворским и државним (етатистичким) круговима, који су, напротив, прогонили Русе пријатеље Срба. Примјер прогоњених су славјанофили: од покрета декабриста, па све до Фебруарске конституције г. 1917.

Главни циљ руске царске политике на Балкану био је да освоји Цариград и да га учини „центром православља“, наравно, под управом и заштитом руског цара. Због тога је избио и Кримски рат.

Царска влада и држава Русија иде ради тога на споразум са Хабзбурзима: њима препушта сјеверне и западне дјелове Балкана, да би Русија добила Цариград и околне просторе. Зато се Русија ослања на Бугарску: да Бугарска буде ослонац руског царства (синодалног, протестанског, апсолутистичког, њемачког, хегелског).

Нахушкана од тих кругова, Бугарска, у својој непросвећености, сматра Србију издајником православља. Тај став ће Бугаре одвести у све  ратове против Србије: Бугарска је увјерена да у тим ратовима брани „Мајку Русију!“ Јер, Бугарска није никад, па ни у два свјетска рата када је била у табору Аустро-Угарске и Њемачке, није никад била у рату против „Мајке Русије“!

Јасно је да непријатељством према Србији, српском народу и српској националној идеји (заветној, Косовској), Бугарска само заступа оно непријатељство руског царског двора и државе, непријатељство које је двор ипак морао да крије од свог племства, од славјанофила. С друге стране, и бугарски савез с Аустроугарском и Њемачком, исто тако одговара концепцијама руског двора и руске жеље да се у могућем освајању Цариграда ослони на Бугарску, непосредно сусједство и околину Цариграда. Та жеља руског царизма објашњава зашто она с лакоћом Србе препушта Аустрији, Мађарској и Хрватској.

То су непосредни узроци што славјанофилско племство одбија да подржи и руску царску политику, и бугарску идеју великодржавног „православља“, и што осуђује издају и цијепање српског народа.

У недавним контактима са неким епископима Српске православне цркве, упозорио сам да Србија може полагати наде у Руску православну цркву само уколико Руска црква има снаге да преокрене политику Русије (државе) у корист заштите права и достојанства Срба. Али је и наша Српска православна црква премало пажње обратила на ту могућност заједничког дјеловања православних цркава (Бугарске, Грчке, Русије, Румуније) и моралног утицаја Цркве на државу Русију.

(поглавље „Протестански карактер руске монархије“, писано 1992. г., из књиге „Срби у Југославији и Европи“, проф. др Жарко Видовић, Catena Mundi, Beograd, 2018)