Скидање прашине

Царска Русија није била наклоњена Србима!

2183
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Србија и Црна Гора и српски народ у цјелини нијесу имали пријатеље ни ослонац у руској држави, у руским дворским и државним (етатистичким) круговима, који су, напротив, прогонили Русе пријатеље Срба

(аутор: проф. др Жарко Видовић)

Руска монархија никад није могла бити узор српској: просто зато што није била православна! Није одговарала ни основној православној представи о личности и слободи, оној представи коју Достојевски, поучен славјанофилством, брани у Великом Инквизитору. Није одговарала ни православном схватању слободе, личности, племства, аристрократије и њене одговорности (моралне). Није одговарала ни православном схватању монархије. Па ни схватању нације.

Али, критику те руске царске идеологије – идеологије њемачке! хегелске! – могло је с пуно разлога моралних, историјских, научних и православних да изврши само руска аристрократија. Она је то и учинила: у славјанофилском покрету.

Србија и Црна Гора и српски народ у цјелини нијесу имали пријатеље ни ослонац у руској држави, у руским дворским и државним (етатистичким) круговима, који су, напротив, прогонили Русе пријатеље Срба. Примјер прогоњених су славјанофили: од покрета декабриста, па све до Фебруарске конституције г. 1917.

Главни циљ руске царске политике на Балкану био је да освоји Цариград и да га учини „центром православља“, наравно, под управом и заштитом руског цара. Због тога је избио и Кримски рат. Царска влада и држава Русија иде ради тога на споразум са Хабзбурзима: њима препушта сјеверне и западне дјелове Балкана, да би Русија добила Цариград и околне просторе. Зато се Русија ослања на Бугарску: да Бугарска буде ослонац руског царства (синодалног, протестанског, апсолутистичког, њемачког, хегелског). Нахушкана од тих кругова, Бугарска, у својој непросвећености, сматра Србију издајником православља. Тај став ће Бугаре одвести у све  ратове против Србије: Бугарска је увјерена да у тим ратовима брани „Мајку Русију!“ Јер, Бугарска није никад, па ни у два свјетска рата када је била у табору Аустро-Угарске и Њемачке, није никад била у рату против „Мајке Русије“!

Јасно је да непријатељством према Србији, српском народу и српској националној идеји (заветној, Косовској), Бугарска само заступа оно непријатељство руског царског двора и државе, непријатељство које је двор ипак морао да крије од свог племства, од славјанофила. С друге стране, и бугарски савез с Аустроугарском и Њемачком, исто тако одговара концепцијама руског двора и руске жеље да се у могућем освајању Цариграда ослони на Бугарску, непосредно сусједство и околину Цариграда. Та жеља руског царизма објашњава зашто она с лакоћом Србе препушта Аустрији, Мађарској и Хрватској.

То су непосредни узроци што славјанофилско племство одбија да подржи и руску царску политику, и бугарску идеју великодржавног „православља“, и што осуђује издају и цијепање српског народа.

С друге стране, обраћајући се Русији, славјанофили сматрају да од свих словенских народа посебну и највећу пажњу заслужују Срби: њихова улога у обнови православља и православног елитизма (тј. православног схватања личности и слободе, као и нације)… та улога може да буде историјски одлучујућа. Зато су славјанофили Србима упутили Посланицу, из Москве 1860, штампану у Њемачкој, јер руска цензура не би дозволила штампање те посланице.

Та посланица је уједно прави манифест славјанофилства. Она упозорава Србе на опасности које Србима пријете од Европе, на опасности од којих неће хтјети или моћи да их заштити „Мајка Русија“, него само обновљено православље, само Руска православна црква – ако се ослободи Петрових реформи и реформи царице Катарине, (Њемице!)

Славјанофили су поручили Србима само једно: ПРИЈАТЕЉА У РУСИЈИ МОЖЕТЕ ИМАТИ САМО У РУСКОЈ ПРАВОСЛАВНОЈ ЦРКВИ – АКО СЕ ОНА ОСЛОБОДИ ПРИТИСКА КОЈИ НА ЊУ ВРШИ ДРЖАВНИ АПАРАТ РУСИЈЕ.

У недавним контактима са неким епископима Српске православне цркве, упозорио сам да Србија може полагати наде само у Руску православну цркву, уколико Руска црква има снаге да преокрене политику Русије (државе) у корист заштите права и достојанства Срба. Али је и наша Српска православна црква премало пажње обратила на ту могућност заједничког дјеловања православних црквава (Бугарске, Грчке, Русије, Румуније) и моралног утицаја Цркве на државу Русију.

(поглавље „Протестански карактер руске монархије“, писано 1992. г., из књиге „Срби у Југославији и Европи“, проф. др Жарко Видовић, Catena Mundi, Beograd, 2018)