ИЗ СТРУЧНОГ УГЛА

    Демократичност и правна основаност Подгоричке скупштине

    5830

    Наука је давно изрекла своје мишљење о демократичности и правној основаности Подгоричке скупштине 1918. Видјећемо то кроз класике академика Димитрија Дима Вујовића (Уједињење Црне Горе и Србије, Титоград, 1962), Јована Ћетковића (Ујединитељи Црне Горе и Србије, Дубровник, 1940), Новице Ракочевића (Политички односи Црне Горе и Србије 1903-1918, Цетиње, 1981), Јована Р. Бојовића (Подгоричка скупштина 1918, Г. Милановац 1989). Милорада Екмечића (Стварање Југославије 1190-1918, Београд, 1989)…

    Подгоричка скупштина је један од на стотине сличних догађаја европске историје с краја Првог свјетског рата. Процват националних и радничких вијећа иза 1917. у њемачкој историографији називају покретом вијећа (Ratebewegung), па се присуство тога назива помало осјећа и у цијелој свјетској науци. Национална вијећа су почивала на основном принципу модерне демократије, праву на самоопредељење, а радничка вијећа на принципу социјалне правде.

    Иако само једнака у општем европском кретању онога доба, Подгоричка скупштина се разликује од њих што спада у врло узак круг сличних европских тијела која су решавала о распуштању старих недемократских држава и успостављању нових (Вајмарска република, Аустрија, Мађарска, јужнословенско Национално вијеће у Загребу, конгрес у Сивасу 1919. који удара темеље новој држави Кемала Ататурка).

    Оваква се вијећа различито називају – скупштине зборови, одбори. Организоване су пирамидално, од средишта старе државе и њене покрајине на округе, срезове и завршавају с сеоским представништвима. На јужнословенском подручју је њихов социјални састав био врло сличан. Интелигенција је давала организациони и идеолошки концепт развоја, државни чиновници и пословни људи су били она друштвена елита на којој цијели покрет почива.

    Иако су владе побједничких држава давале иницијативу за стварање таквих тијела, она се гранају спонтано и функционишу на начин неинституционализоване парламентарне деморкатије. Сазивање, дјелатност и закључци Подгоричке скупштине су готово идентични са радом сличних тијела у Војводини, Босни и Херцеговини и Далмацији, гдје су сви настојали да избјегну алтернативу коју су католички дјелови будуће Југославије настојали да створе Крфској декларацији.

    Главни задатак Подгоричке скупштине је био да изврши историјску обавезу проглашења етничког уједињења српског народа у јединственој и независној држави. Скупштина је засиједала од 24. до 29. новемба 1918. године. Од двије претходне и пет редовних засиједања, најзначајнија је друга редовна сједница од 26. новембра на којој су донешене историјске одлуке о уједињењу српског народа Краљевине Црне Горе и Краљевине Србије, као и одлука о детронизацији династије Петровића.

    Овој Великој народној скупштини претходиле су сличне мањег значаја по готово свим мјестима Црне Горе, иако под различитим називима. На њима је успостављена процедура одржавања избора, сазивања заједничке скупштине од 160 слободно изабраних делегата и циљеви које заједничка скупштина треба свијету да обзнани.

    Било је више политичких покушаја да се обеснаже одлуке Подгоричке скупштине. Ипак се мора узети у обзир чињеница да одлуке скупштине не може довести у питање наука. Скупштина је била демократски изабрано народно представништво, позвано на свијет да одлучи о судбини цијелог народа.

    Не може се доводити у питање демократичност и правна основаност сазивања Велике народне скупштине, јер би се слични приговори о непостојању основе у тада постојећим уставима, могли упутити свим тијелима која су 1918. и наредне године обарале старе монархије и стварала нове државе са парламентарном демократијом, основане на општеприхваћеном принципу самоопредељења народа. Тако би се могла омаловажавати и правна процедура стварања Вајмарске републике у Њемачкој, чехословачке републике, независне и лаичке Турске републике и цијелог ланца држава које су на овом принципу створене тада.

    („Стварање Југославије 1790-1918“, Милорад Екмечић)