Скидање прашине

Највећу штету Србима у 20. веку направио је Гаврило Принцип!

2207

Највећа жртва Сарајевског атентата био је несумњиво сам српски народ, који је, крварећи на албанској Голготи, доживио да на његовом невиђеном страдалништву тајне масонске силе утемеље мултинационалну Краљевину СХС

 Пише: др Мирјана Стојисављевић

Одмах по избијању Великог рата, прве јавне оптужбе о саучесништву масонерије у Сарајевском атентату, изнио је лондонски лист „John Bull” (11. јул 1914), написавши да је Гаврило Принцип прије извршења атентата боравио у Паризу, гдје је добио упутства и новац од Великог Оријента за извршење атентата.

Доцније је католички лист „Кепес Хирлап” пренио писање листа мађарских слободних зидара „Вилаг” у броју од 21. јула 1916. године, гдје се каже да је: „животе престолонасљедника и његове жене угасила тежња слободних зидара. Убице су скоро сви били слободни зидари, друштво слободних зидара дало им је нож, савјете, подстицање и васпитање. Најзад можемо рећи да данашње несреће није узрок енглески понос, ни словенска тежња, нити српски безобразлук, ни Греј ни Николајевић, него дух, владање и жеља слободних зидара.”

У антиправославном и антисрпском Великом рату, који је Аустроугарска на начин кажњеничке хорде против српског народа повела послије атентата, стављајући почетак рата на терет Србије, коначни биланс по нас Србе био је застрашујући: погинуло је или помрло због епидемије више од 1.100.000 хиљада људи, 450.000 војника и 650. 000 цивила, што је било 26 одсто становника Краљевине Србије. Био је то коначни резултат подривачког рада анархистичког завјереничког удружења Црна рука, које је било пијун европске антимонархистичке закулисе, што је давно прије атентата репетирала Принципов пиштољ.

Преко заврбованог високог официрског кадра водио се након Берлинског конгреса прави српско-аустријски шпијунски рат, а Србија постала „бојно поље тајних служби европских сила”. Атентат који су организовали професионални револуционари, био је „кулминација шпијунских битака”, како тврди Милан Мијалковски са Факултета безбједности, некадашњи високи официр контраобавјештајне службе Југословенске армије.

Фрамасонство, посебно најнижа три степена која су највише употребљавана, држало је у својој руци српску војску. Завјереници, црнорукци завели су војну, а не грађанску власт у ономадној Краљевини Србији, мароионетизујући самог краља Петра; водећи српски народ из политичке и парламентарне кризе у кризу праћену непрестаном смјеном влада, уз фаворизовање масона Пашића, а сам народ из рата у рат, држећи власт у држави иза трона помоћу анархије и злочина.

Црнорукци су, не презајући ни од чега, приграбили били сву власт, водећи и спољну политику Србије, а његов централни одбор није имао ни једну озбиљну баријеру у земљи. Увјерени да ће се Аустрија, тај конгломерат држава, распасти од удара струје панславизма и православних Словена, одлучили су, тј. одлучено је негдје у врховима европске закулисе, да управо Србија буде иницијатор рата против Аустроугарске, те тиме плати највећу жртву у Великом рату, који је организовала еропска закулиса.

Црнорукачки централни одбор примио је на себе извршење овог злочина, тражећи атентаторе како би их обучили и спремили на извршење задатка, снабдјевши их оружјем, муницијом и бомбама. Ти масонизовани и фанатизовани атентатори полагали су своје животе за идеју југословенства, која је сламала кичму само српском национализму, одводећи га крупним корацима од националне државе у мултинационални конгломерат, који ће у неко доба отворено почивати на принципу „слаба Србија – јака Југославија”!

У ширем европском контексту посматран, Сарајевски атентат био је само продужетак читаве серије злочина које је организовала (јудео)масонерија, рушећи монархизам по Европи и дотадашњи хришћански поредак, с циљем уништења Аустроугарске и уједињења свих Јужних Словена у федерацију, укључујући и Бугаре.

Као такви, младобосанци нипошто нису били великосрпски него југословенски оријентисани Србо-Хрвати инспирисани панславенским и љевичарским идејама, који су давали предност, према тврдњама Мијалковског – социјалној у односу на националну револуцију.

У свему томе Србија је била само пијун у рукама масонских завјереника немоћна да ријеши властито завјереничко питање. То питање могао је да га ријеши само велики европски рат!