ЗНАЧАЈНЕ ЛИЧНОСТИ НАШЕ ИСТОРИЈЕ

Др Лујо Бакотић – католик који је задужио српски народ!

1376

Превео је Библију на српски језик и објавио на екавици 1938. године. Годину дана касније објавио је изузетну књигу „Срби у Далмацији“, док је Речник српско-хрватског језика написао 1936. године. Објавио је и књигу посвећену животу и дјелу Валтаза Богишића. Пред саму смрт фебруара 1941. учествује у оснивању београдског Друштва за проучавање Његоша

Лујо Бакотић (1867, Сењ –1941, Београд ) био је правник, публициста, лексикограф, дипломата. Пуног имена Лујо (Алојзије) Јурај Фрањо Иван Јосип Бакотић, рођен је у Сењу од оца Игњата Бакотића и мајке Аделе (Аделајде) маркизе Грависи. Лујо се, као и његов отац Игњат, адвокат, изјашњавао као Србин католичке вере. Гимназију је завршио у Сплиту, а правне науке у Бечу и Грацу.

Бавио се адвокатуром, а једно вријеме је био и представник Српске странке у Далматинском сабору. Због рада за народне идеале морао је 1913. побјећи у Србију. Након избијања Првог светског рата, повукао се у Ниш а одатле у Париз, па Рим, где је постављен за секретара посланства при Ватикану и радио на Конкордату између Србије и Ватикана.

После Првог свјетског рата био је посланик Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца у Ватикану (1920-1923), као и на другим дужностима Министарства спољних послова. Често је заступао нову државу у Хагу, а после је постављен за нашег посланика у Москви и као такав пензионисан 1935.

Одликован је 1922. године краљевским Орденом Белог Орла V реда, док је службовао у Ватикану.

Бакотић је био познавалац француског, италијанског, немачког, енглеског и латинског језика.

Позната дјела: Јустинијанове институције (преведено с латинског 1911), Далматинско питање (изашло 1915. у Швајцарској, на француском језику), Речник српско-хрватског језика (1936), Срби у Далмацији (1939). Такође је написао велики број правно-политичких чланака у стручним часописима.

После 20 година рада на превођењу Старог и Новог завјета, објавио је Библију 1938. године у издању двије издавачке куће из Новог Сада („Добра вест“ и „Будућност“), и то на екавици. Тај превод Библије многи стручњаци сматрају најбољим, бољим и од оног који је радио Вук Караџић.

Пише чланке 1940. године у београдском листу „Српском гласу“. Објавио је тада и књигу – споменицу посвећену животу и дјелу Валтаза Богишића. Пред саму смрт фебруара 1941. године учествује у оснивању београдског Друштва за проучавање Његоша.

Умро је у Београду 31. марта 1941. године, пред сам почетак Другог свјетског рата.