скидање прашине

Најзначајнији Подгоричанин у српској историји!

1767

Крајем 15. вијека, зетски владар Иван Црнојевић и његов син Ђурађ, сем битке за очување своје мале и сиромашне државе, воде велику борбу за отварање прве штампарије на словенском југу, како би потребном литаратуром опскрбили православне цркве, видјећи у њима основу идентитета свог народа. После три године, због пада под Турке, штампарија је затворена, а мисију наставља њихов секретар Божидар Вуковић, отварајући штампарију у Венецији…

Војвода Божидар Вуковић рођен је у племићкој породици, 1460. године у Ђурићима код Подгорице. Претпоставља се да је био високи државни чиновник – логотет, односно главни писар и руководилац Државне канцеларије на двору Ивана Црнојевића на Цетињу.

Након пада Зете под турску власт, Вуковић је емигрирао у Венецију гдје је као штампар и издавач дјеловао двије деценије, од 1519. године, кад се у овај посао упустио, до краја 1540. године, када је умро, а тијело му је по сопственој жељи сахрањено у манастиру Св. Богородице на острву Старчево у Скадарском језеру.

Као истакнут трговац, штампар и јавна личност, којој је племићки чин признао Карло V Хабзбург, Божидар Вуковић је неуморно одржавао везе с поробљеним српским крајевима, нарочито с манастиром Милешева и манастирима на Скадарском језеру. Његове књиге растурене су не само по српским црквама, него су имале јаког утицаја и другдје на европском истоку, све до Балтика.

Првенствено је штампао књиге религиозног садржаја, укупно девет њих, међу којима се истичу Псалтир с посљедовањем, Служабник, Молитвеник, Октоих петогласник, Празнични минеј, Требник.

У Венецији је стекао изузетну популарност и друштвени углед због чега је добио титулу племића „Светог римског царства“ и назив „Господин“.

После паузе од 12 година (из непознатог разлога), од 1524. до 1536. године,  поново је наставио са штампањем српских књига, није се више заустављао и у сразмерно кратком року издао их је још пет: Зборник и Молитвеник, 1536, Октоих петогласник, 1537, Минеј (празнични), 1538, и Молитвеник-Требник,1540. године.

Све књиге које је Вуковић штампао имају за садржину текстове најуже црквене литературе, прастаре, одавно преведене и дугом традицијом освештане.

Штампајући „в туждеј земљи, в странах италских“, за свој народ књиге „душеспасније“ и „многонарочитије“, Божидар Вуковић је истицао да њима жели да буде „христијаном на ползу“. Неуморно је, стога, у њиховим предговорима и поговорима, понављао констатацију о оскудици и уништењу српских књига по манастирима и црквама, опустошеним од „иновјерних“. За те опустошене храмове, „јаже бити к просвештенију и свјетлости светих црквих“, он је издавао „всака писанија црковнаја велицијеми словеси“.

У свом тестаменту, писаном 5. фебруара 1534. године , он је остављао „манастирима на језеру Скадра све оне књиге руком писане и све калупе за штампање, и ону опрему која се нађе за поменуту штампу, оловне форме и интаљиране фигуре (дрворезе) и све што буде.. .“ Из неких својих разлога, касније је ту мисао напустио и штампарију је, по његовој смрти, заједно с осталим добрима, наследио његов син Вицко Вуковић, који ће и сам, на известан начин, ући у историју српске књиге као њен издавач и штампар.

Споменик Божидару Вуковићу у Подгорици, на којем је остао натпис „првом Србину штампару и издавачу“, иако је прије неколико година., приликом реновирања постамента, покушано да се то уклони