Скидање прашине

Црна Гора – српски збјег!

6285

Према Цвијићу, преко 95 одсто становништва племенске области Црне Горе јесу досељеници односно њихови потомци послије 1450. године. Новија архивска истраживања увелико су потврдила Цвијићеву тезу и народно памћењe о Црној Гори као изразитом српском збјегу

аутор: проф.др Новак Ражнатовић (1925-2004)

Завојевање Турака на наше земље у другој половини 14. и у 15. вијеку, довело је српски народ до ивице затора. Српски народ није ни брзо ни лако подлегао царству Османовића: од битака на Марици 1371, на Косову 1389, Срби су се непрекидно рвали са Турцима све до пада Будима 1541. године. Зато нико колико Срби није подносио турске прогоне, покоље, депортовања у далеке крајеве царства, рушења богомоља, паљење имовине, изнад свега онај данак у крви.

У страшној пометњи усљед најзеде Турака, народ српски који је истрајавао у својој православној светосавској вјери, дао се у егзодус на све стране. На једној од тих страна групе сточара, слободних сељака и ситног племства, бјежале су из покорених крајева Рашке, Косова и Босне у нешто безбједнију Зету или већ Црну Гору, Брда и горњу Херцеговину.

Како би се умањила зависност од турских господара, овај српски збјег окупљао се и уобличавао у мање заједнице или племена, а од почетка је тежио, и борио се, да се отме турској власти.

Према резултатима Цвијићеве етнографске и антропогеографске школе, преко 95 одсто становништва племенске области Црне Горе, Брда и горње Херцеговине јесу досељеници односно њихови потомци послије 1450. године. Новија архивска истраживања увелико су потврдила народно памћење односно резултате Цвијићеве школе, о Црној Гори као изразитом српском збјегу. Наравно, то је на свој начин речено и потврђено и оном величанственом историјском визијом Његоша.

Што се тиче српског становништва средњовјековне Зете, оно је у том заторном времену готово сасвим нестало. Зетско племство дијелом слиједило је примјер Иванова сина Станише, односно Скендер-бега, исламизовало се, дијелом покатоличило, а неки, као и мноштво обичног пука, одбјегло преко мора од Апулије до Венеције. Ни сјемена такорећи није остало да би ико у Црној Гори своје поријекло могао изводити од Црнојевића или њихова племства.

У српском збјегу Црне Горе, Брда и источне Херцеговине, као у древним митовима, многа племена и братства изводе своје поријекло од Немањића. У Озринићима је укоријењено увјерење да су директни потомци Немањића, Цуци да су потомци Павла Орловића, Морачани да су од Мрњавчевића итд.

Памћењем је овај српски народ утврдио своју историјску вертикау у виду епског предања о својој некада слободној и средњовјековној држави Немањића, о паломе царству на Косову, обилећевској мисли о освети Косова итд.

Османовићи су, дакле, из темеља срушили државу или државе Срба и њихов феудални поредак. Остала је само Српска православна црква да духовно али и политички води свој народ, да чува и снажи предање о Немањићима, Косову итд., да се народ одржи у своме самородству, те да кроз ону борбу „што бити не може“, вођен српском националном идејом, најзад извојује слободу и националну државу.

О АУТОРУ: Новак Ражнатовић је рођен 11. јануар 1925, у Ријеци Црнојевића. Студирао је на Филозофском факултету у Београду на коме је и дипломирао 1951. године. Докторирао је на овом факултету са дисертацијом „Црна Гора и Берлински конгрес“. Предавао је у Которској гимназији, а затим радио у Државном архиву на Цетињу (1953-1954). Био је гимназијски професор у Сјеници, Бијелом Пољу и Цетињу од 1954. до 1958. године. Од 1959. радио је у Историјском институту Црне Горе.

Истраживачки се бавио црногорском историјом у 19. и почетком 20. вијека. Посебно га је привлачио међународни положај Црне Горе, учешће српске и црногорске државе у завршетку Велике источне кризе, последицама Санстефанског мира и Берлинског конгреса, и посебно питање разграничења Црне Горе и Османског царства. Био је учесник научних скупова у Анкари, Варни, Волосу, Софији, Београду, Титограду. Био је члан редакције Историјских записа, једног од најзначајнијих историографских часописа у Црној Гори.

Важнији радови: „Положај и улога цркве Црне Горе 1852-1878“, „Рад влада Црне Горе и Србије на постављању српских митрополита у Призрену и Скопљу“, „О раду радикалске опозиције кнеза Петра Карађорђевића и књаза Николе против режима краља Милана у Србији 1883-1889“, „Сукоб Црне Горе са Турском и Албанском лигом око извршења Берлинског уговора о предаји Плава и Гусиња“, „Црна Гора и Санстефански мир“, „Црногорско-српски односи и питање престолонаслеђа у Србији 1900-1903“, „Аустро-Угарска и одлуке Берлинског конгреса о Црној Гори“, „Црна Гора и Берлински конгрес“, „Разграничење Црне Горе и Турске 1883-1887“.